Trebaće nam spajalice, jer priča o samoniklom hrvatskom pevaču Jakovu Jozinoviću, muzičkom fenomenu sa Balkana, ima mnogo rupa i krhotina, pa je teško sve spojiti u jednu celinu. Šarmantni student novinarstva, početkom prošlog leta je nostalgično na TikToku pevušio stare, domaće pop balade, i posle tri meseca od prvih svojih objava na internetu rasprodao je MTS dvoranu, da bi od tada u serijama, jesen – zima – proleće punio beogradske i novosadske koncertne sale, nešto što ni mnogo starije i iskusnije kolege nisu uspele. A kako Jakov jeste? Preko noći je postao inkubator jugoslovenske evergrin muzike i stigao da ga cela Srbija obožava. Sećate se snimaka na kojima Gen Z plače zbog nekupljenih karata za martovske i aprilske koncerte u Beogradu, a bilo ih je sedam?! Nameće se pitanje: čiji je Jakov projekat?
U industriji zabave u kojoj i daleko manji izvođači imaju jasno potpisane ugovore, ovde je vladala tišina. Istovremeno termini su se nizali, cene nastupa rasle, a logistika funkcionisala kao podmazana mašina. To nije mogla da bude spontanost, već organizacija.
I model meteorskog uspeha mladog hrvatskog pevača, koji obara s nogu pripadnice nežnijeg pola, bio je jasan: viralnost – momentalna monetizacija – ofanzivno zakazivanje nastupa. Umesto albuma i radija, fokus je bio na koncertima – na direktnoj komunikaciji sa publikom. Oni su intimniji, neposredniji i upravo u toj blizini stvara se iluzija autentičnosti koja se potom preliva u masovnu lojalnost i obožavanje. Genijalno, zar ne?
Možda postoji tek jedan sličan slučaj u svetu. Irski muzičar i tekstopisac Hozijer postao je zvezda koja je „eksplodirala preko noći“ — jedan veliki hit Take Me to Church (2013), emotivna izvođenja, munjevita globalna popularnost i snažna veza sa publikom. Ali iza tog proboja stajale su godine rada, tim i pažljivo građenje identiteta, kao i Hozijerov autorski pečat, pa ništa nije bilo naglo, već dugo pripremano.
Za razliku od toga, Jakov je svoju popularnost stekao na tuđim hitovima — kao svojevrsni tribut zvezdama jugoslovenske scene, gde je interpretacija postala osnovni motor njegovog uspona. Osnovni — ali da li i jedini?
Uz sve napore, pa i pomoć veštačke inteligencije, odgovor je dugo, možda i predugo ostajao tajna.
Tek pred kraj prošle godine, i to pod pritiskom javnosti, prvi put se oglasio navodni menadžment. Upravo taj vremenski raskorak otvorio je ključno pitanje: zašto se ćutalo u periodu najveće ekspanzije, ako je iza Jakova od početka stajao iskusan tim, povezan sa velikim imenima regionalne scene, uključujući i karijeru Nine Badrić? U nedavnom intervjuu za hrvatsku Gloriju, na direktno pitanje o ulozi i izazovu koji Jakov predstavlja, njegova menadžerka Mija Milovčić, jedna od vodećih u Hrvatskoj, izbegla je konkretan odgovor. Fokus je prebacila na apstraktni „trougao“ medija, publike i algoritma.
U tom vremenskom vakumu, početna priča prerasta u „Ja za čuda letim“ turneju, sa jednom upadljivom konstantom – Jakov je od 14. marta do 19. aprila održao osam koncerata u Beogradu i Novom Sadu, zakazao još četiri u maju u Sava Centru, kao i nastup u Kragujevcu krajem juna na Arsenal Festu. Za „regionalni fenomen“, geografska slika uspeha ostaje začuđujuće sužena.
Sada, kada je poznato da menadžment postoji, postavlja se pitanje zašto je bio nevidljiv onda kada je bio najpotrebniji za razumevanje ove neverovatno lude priče. Ako bacimo pogled preko muzičke scene, i setimo se gde, kada i kako je sve počelo, brzo postaje jasno ko zapravo vuče konce ovakvih i sličnih „ludila“.
Piše: Biljana Stepanović
