Prvi taksi prevoznici u Beogradu nisu bili prepušteni stihiji, već su radili po strogo definisanim pravilima koja su, sudeći po arhivskim zapisima, delovala uređenije nego današnja praksa. Još između dva svetska rata, gradske vlasti jasno su propisivale ko može biti šofer, kako mora izgledati vozilo, ali i kako se vozač mora ponašati – od odeće, preko discipline, do odnosa prema putnicima.
U starom Beogradu taksista nije mogao biti svako. Postojalo je Udruženje profesionalnih šofera još od 1922. godine, a već 1929. godine, Nikola Spasić uvodi taksi službu sa luksuznim automobilima. Propisi su nalagali redovne tehničke preglede, obavezne taksimetre, jasno definisane tarife i zabranu „slobodne pogodbe“. Vozač je morao da preuzme svaku prijavljenu vožnju ili da obezbedi zamenu, dok su sporovi sa putnicima rešavani pred policijom.
Posebna pažnja posvećivala se ponašanju. Šoferi su morali biti pristojno odeveni, sa mantilom i kačketom, bez galame, psovki i nepristojnosti. Tokom vožnje nije bilo dozvoljeno pušenje ni konzumiranje alkohola, a obavezno je bilo i posedovanje sitnog novca kako bi se vožnja naplatila tačno po taksimetru. Istovremeno, vozači nisu bili dužni da prevoze pijana ili lica koja se neprimereno ponašaju, niti bolesne od zaraznih bolesti.
Red je vladao i na stanicama. Vozila su čekala putnike po utvrđenom rasporedu, bez dozvole nije bilo menjanja mesta niti „lovljenja mušterija“ po ulici. Zabranjeno je bilo i uznemiravanje prolaznika, kao i neuredno ponašanje u javnom prostoru. Čak su i dimenzije i težina prtljaga bile precizno definisane.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ovi propisi ne svedoče samo o organizaciji jednog zanimanja, već o mentalitetu vremena u kojem su red, odgovornost i lični ugled bili stubovi društva. U poređenju sa savremenim haosom u mnogim segmentima javnog prevoza, stari kodeks bi bio itekako dobrodošao.
Piše: Stefan Stojanović
