Svetski dan baklave, koji obeležavamo 17. novembra, lep je povod da se prisetimo deserta koji je odavno prešao granice i postao deo naše svakodnevice. Zlatna korica, nežni slojevi jufke i mirisni sirup čine baklavu iskustvom koje se pamti dugo nakon prvog zalogaja – bilo da je služimo na slavi, svadbi, Bajramu ili nedeljnom ručku u krugu porodice.
Savremeni oblik baklave nastao je u osmanskim kuhinjama, a preko vekova se udomaćio na Balkanu i u Srbiji. U starim zapisima pominje se uz sarmu, đuveč, pilav i halvu, kao deo „orijentalnog paketa“ koji je zauvek promenio našu trpezu. Danas je mnogi doživljavaju kao zajedničko balkansko nasleđe, desert orijentalnog porekla, ali sa vrlo domaćim osećajem.
Ako se pitate gde se kod nas prave najpoznatije baklave, Beograd je prirodna polazna tačka. Kultna poslastičarnica „Pelivan“, osnovana još u 19. veku, decenijama čuva recepte za baklavu, tulumbe i kadaif. Posebnu pažnju privlače i specijalizovane radnje poput „Balkan Baklava“, gde se nude klasične i moderne varijante, sa pistaćima, lešnicima, bademima ili čokoladom.
Na jugozapadu zemlje, Novi Pazar je gotovo sinonim za orijentalne poslastice – pazarska baklava i ratluk nezaobilazni su deo identiteta grada. U mnogim porodičnim poslastičarnicama, recepti se prenose sa kolena na koleno, a kore se razvlače ručno, kao nekada u starinskim dućanima. Širom Srbije, od Šapca i Niša do Novog Sada, baklava se ravnopravno druži sa domaćim kolačima, postajući nezaobilazan gost na slavskim i prazničnim trpezama.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Danas, kada se Srbija s pravom ponosi bogatom i raznolikom kuhinjom, baklava je jedan od simbola te slatke tradicije koja spaja generacije. Od vitrina u Beogradu, preko pazarskih poslastičarnica na jugozapadu zemlje, do porodičnih trpeza u manjim gradovima i selima širom zemlje, miris baklave sa orasima podseća koliko je snažna naša kultura gostoprimstva. Ako postoji desert oko koga se svi lako složimo, to je upravo baklava – slatki dokaz da Srbija ume da različita nasleđa pretvori u svoju prednost i da od zajedničke trpeze napravi mesto istinskog zajedništva.
Piše: mr Jasmina Dragutinović
