Ove godine u Sremskim Karlovcima, obeležavamo još jednu tužnu godišnjicu „Oluje“, zločinačke akcije koja je iz temelja promenila sudbinu srpskog naroda koji je živeo na teritoriji današnje Hrvatske. Ovo nije samo datum u istoriji. To je rana, neprolazna i duboka i zato svako od nas ima obavezu da se pojavi, da svedoči, da ne zaboravi. Kada Srbin ćuti, drugi pišu njegovu istoriju.
„Oluja“ nije bila vojna pobeda, kako to pokušavaju da prikažu u Zagrebu. Bio je to etnički motivisan zločinački poduhvat, produžetak genocidne politike NDH, tiho nastavljen uz podršku Zapada i ćutanje sveta. Kolone izbeglica, deca u kamionima, starci ostavljeni na pragovima kuća, to je lice te njihve „pobede“. Izopačeno je da se slavi što je sa svojih ognjišta proterano 250.000 ljudi. Nije pobeda kada umire Krajina.
U Sremskim Karlovcima, istorijskom mestu duhovnosti i sabornosti, ponovo ćemo podsetiti da je ćutanje naš najveći poraz. Godinama smo sklanjali pogled, stideli se svojih rana, pravili se da je vreme učinilo svoje. Vreme nije učinilo ništa. Samo je zakopalo bol i kosti dublje, dok su nas oni koji su slavili naše poniženje učili da „gledamo u budućnost“. Današnja Srbija gleda u budućnost, ali se ne odriče svojih rana i Krajine kao kulturnog i identitetskog prostora.
Ovaj skup nije ni politički, ni revanšistički. Ne tražimo osvetu, već pravdu. Ne širimo mržnju, već tražimo da se istina ne briše gumicom sa hartije istorije. Nema pomirenja bez priznanja zločina. Nema budućnosti bez istine o prošlosti.
Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, je prvi državnik od završetka Drugog svetskog rata koji je rekao: „Nećemo više da ćutimo.“ Sa tom porukom dolazimo u Sremske Karlovce. Da bi svaki Srbin i svi naši potomci znali i pamtili. Ove godine nećemo tugovati u tišini, već u zajedništvu. To je zavet budućnosti.
Iz srpskog ugla, „Oluja“ nije ništa drugo do zločinački čin, nastavak genocidnog plana iz 20. veka. Nije to nikakva vojna operacija, već pogrom nad narodom koji je vekovima živeo na svojoj zemlji. Svi koji danas dolaze u Sremske Karlovce dolaze sa jednom mišlju: da nikada više ne dozvolimo da budemo izbrisani.
Piše: Nina Stojanović, urednik
