Na padinama Fruške gore, gde se priroda još uvek pokorava ritmu godišnjih doba, 21-godišnji Miloš Škorić živi život pastira nomada kakav danas retko ko bira. Dok njegovi vršnjaci jure za gradskim snovima, ovaj mladić iz Rakovca svakog jutra ustaje uz stado od trista ovaca, spava u šatoru i kreće se sa stadom tragajući za najboljom ispašom. Bez struje, bez komfora, ali sa osmehom i nepokolebljivom verom da je ovaj život vredan svake žrtve.
Sve je počelo još u sedmom razredu osnovne škole, kada je kupio prvo jagnje. Danas, zahvaljujući upornosti i radu, samostalno izdržava stado koje broji blizu tri stotine grla, finansira studije na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu i ne traži pomoć ni od koga. Šišao je ovce uslužno, radio dnevnice, prodavao jagnjad – sve da bi proširio stado i ostao veran svom pozivu. „Bio sam sedmi razred, od tad je sve krenulo“, kaže Miloš, a u njegovim rečima oseća se ponos čoveka koji je sve stekao sopstvenim rukama.
Život u šatoru, jagnjenje na snegu, briga o slabim jaganjcima na cuclu i borba sa psima lutalicama samo su deo svakodnevnih izazova koje ovaj mladi pastir hrabro prihvata. Zimi hrani ovce kukuruzom i suncokretom, leti ih vodi na sočnu travu, a ipak nalazi vreme i za folklor, koji mu je, kako kaže, druga kuća i izvor nove snage. Nema ni trunke kukanja – samo ljubav prema ovcama i prirodi koja ga drži na Fruškoj gori 365 dana u godini.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ovaj 21-godišnji student Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, koji sam finansira sve troškove studiranja i života, okružen je sa gotovo 300 ovaca, stotinak jagnjadi, ždrebetom, pet kokošaka i četiri psa. Dok većina njegovih vršnjaka napušta selo, Miloš bira nomadski život u šatoru na Fruškoj gori i time pokazuje da sreća i pravi uspeh ne leže u gradskim svetlima, već u dubokoj ljubavi prema zemlji, životinjama i očuvanju vekovnog pastirskog zanata.
Piše: Nina Stojanović
