Na današnji dan sećamo se Stevana Sremca (1855–1906), jednog od najvažnijih pripovedača srpskog realizma, čoveka čije su priče oživljavale sokake, slavlje i svakodnevne brige srpskog građanskog sloja. Rođen u Senti, odrastao u vreme velikih društvenih promena, znao je da iz naizgled običnih događaja stvori književnost koja traje i danas.
Njegova najpoznatija dela „Ivkova slava“, „Zona Zamfirova“ i „Pop Ćira i pop Spira“ nisu samo zabavna štiva, već precizne i duhovite slike društva. Bio je hroničar običnog čoveka, ali i satiričar mentaliteta. U njegovom pogledu bilo je nežnosti, ali i britkosti. Smehom je lečio, ali i upozoravao.
Sremac nije stvarao da bi menjao svet, on ga je opisivao onakvog kakav jeste. Upravo ta iskrenost njegove rečenice čini živim, a i bliskim današnjem čitaocu. Njegovi junaci su komšije, rođaci, zanatlije, kalfe i gospođice iz susedstva. Svi su puni duha, života, ponosa, ali i slabosti kao i mi danas.
Njegova književnost je deo našeg kulturnog temelja. Danas kada se brzina i površnost sve više nameću kao stil života, podsećanje na Sremčeva dela jeste dokaz da je humor najprihvatljiviji oblik da se čitalačkoj publici pošalje poruka.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Ova dela nisu mrtva slova na papiru, već živa književnost koja oblikuje naš identitet. Čitati Sremca danas, ujedno je i podsećanje da srpski duh nije nestao, on je i dalje tu za slavskom trpezom, zaljubljuje se na sokaku, zagleda komšijino dvorište i bori sa svakodnevnim problemima.
