Mesečeva površina odavno nije netaknuta pustoš, već svojevrsni muzej misija Apolo koji svedoči o prvim koracima čovečanstva u dubokom svemiru. Tragovi koje su istraživači ostavili za sobom pretvorili su ovaj sivi pejzaž u neobičnu arhivu ljudskog prisustva.
Prašina krije lične i tehničke predmete, ostavljene radi smanjenja težine letelica pri povratku. Čizme Nila Armstronga, kacige i ranci, decenijama miruju u vakuumu gotovo nepromenjeni usled nedostatka atmosfere. Na površini se nalazi i porodična fotografija Čarlsa Djuka sa porukom mira, ali pod direktnim Sunčevim zračenjem vremenom je verovatno postala samo bela mrlja.
Dve golf loptice Alana Šeparda i dalje negde leže na tlu, baš kao i pero i čekić kojima je David Skot dokazao da u bezvazdušnom prostoru objekti padaju istom brzinom. Tu su i laserski reflektori, i danas aktivni u merenju udaljenosti, koji potvrđuju da nas Mesec svake godine napušta za tačno 3,8 centimetara.
Naučnicima je možda i najzanimljivija ona manje glamurozna, ali intrigantna strana misija koja se krije u 96 vreća otpada i ljudskog biološkog materijala. Potreba za smanjenjem mase primorala je astronaute na ovaj potez, a istraživači sada planiraju njihovu analizu. Postoji realna mogućnost da su mikroorganizmi preživeli u fekalijama decenijama u stanju hibernacije, što bi moglo iz korena promeniti shvatanje o izdržljivosti života u kosmičkom okruženju.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Svi ovi detalji zvuče pedantno isplanirano, ali ostaje ono ključno pitanje. Da li su ti predmeti zaista tamo kao večni spomenik, ili je čitava predstava samo vrhunski izrežiran holivudski spektakl dok ljudska noga zapravo nikada nije kročila u tu sivu prašinu?
Piše: Stefan Bogdanović
