U svetu gde smo, čini se, spremniji da etiketiramo i osudimo, nego da razumemo, pouke patrijarha Pavla o osuđivanju bližnjih dobijaju posebnu težinu. Kako razdvojiti dobronamernu kritiku od opasnog greha osude? Šta se krije u korenu tog iskušenja i kako se ono manifestuje u našem duhovnom i svakodnevnom životu? Njegove reči, proste, ali duboke, pružaju jasan odgovor.
Svetlost na ovo goruće pitanje, koje dotiče suštinu međuljudskih odnosa i duhovne borbe, bacio je sam patrijarh Pavle. Na direktno pitanje „Vaša Svetosti, šta stoji u korenu greha osuđivanja? I da li ako kritikujemo nekog zbog njegovog propusta, prestupa ili greha znači da ga osuđujemo?“, njegov odgovor je bio jasan putokaz:
„Sujeta u nama nas podstiče da osuđujemo bližnje. Ali, nije nam zabranjeno, nego je čak naša dužnost kada vidimo da neko čini zlo, da mi vidimo da je to zlo. Ali onda tu je naša molitva Bogu da se on ispravi, i da, kad se smire naša osećanja, kroz nekoliko dana ili meseci, treba reći tome bratu, da to što čini nije dobro. Sveti Vasilije Veliki opominje: ‘Nemoj da zbog lažnog bratoljublja ti budeš bratoubica.’ Ne učinivši što možeš, ne opomenuvši ga na miran način, ti ćeš na taj način pomoći njemu da izgubi dušu. Međutim, osuđivanje bližnjih, to je, u stvari, pojava gordosti, sujete: ‘Evo kakav je on, a kakav sam ja!’ Kamo sreće da se potrudimo da stvarno budemo sve bolji i bolji, jer to i Bog od nas očekuje. Svakim danom sve smo bliži grobu. E, da smo bili i Bogu! Kad bismo mi svoju energiju na to upotrebljavali! Kad osuđujemo bližnjeg, mi, u stvari, ne uzvisujemo sebe stvarnim trudom da se uzdignemo, moralno i duhovno, nego guramo njega naniže, čineći da taj razmak između njega i nas bude na njegovu štetu, a da mi pred svetom izgledamo viši i bolji od njega. Onako kao što je onaj farisej iz Evanđelja sebe uzdizao: ‘Nisam kao drugi ljudi, činim više nego što si Ti od mene tražio!“
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Pouka patrijarha Pavla razotkriva suštinu. Nije problem u uočavanju zla, to je naša dužnost, već u motivu i načinu. Istinsko bratoljublje podrazumeva opomenu, ali tek nakon molitve i smirivanja sopstvenih strasti. Osuđivanje bližnjeg, pak, nije put ka duhovnom uzdizanju, već skrivena zamka gordosti. Patrijarhove reči nas podsećaju: suština hrišćanske borbe nije u pronalaženju tuđih mana, već u radu na sopstvenom spasenju.
Piše: Petar Nikolajev
