Dok Treći rajh steže Evropu, u Berlinu 1940. u jugoslovenskoj ambasadi radi čovek čiji izveštaji izazivaju nelagodu i u najbližem Hitlerovom okruženju. Pukovnik Vladimir Vauhnik, vojni ataše Kraljevine Jugoslavije, našao se usred neobične obaveštajne igre u kojoj se prepliću interesi nacističke Nemačke, Beograda i Londona.
Prema istraživanju vojnog istoričara, majora dr Dalibora Dende, glavni tok vojnih informacija od 1940. ide upravo preko Vauhnika. Paradoks je u tome što su najvredniji podaci dolazili iz Abvera, nemačke vojne obaveštajne službe, u čijem su vrhu bili admiral Vilhelm Kanaris i general Hans Oster, kasnije poznati kao ljudi iz kruga koji se okretao protiv Hitlera.
Do sada se često ponavljalo da je Vauhnik „radio za Britance“. Dendini nalazi, međutim, ukazuju na složeniju sliku – Vauhnik je izveštaje najpre slao pretpostavljenima u Beogradu, a tek potom je pukovnik Žarko Popović, načelnik Prvog obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba, delio nedeljne biltene sa britanskim vojnim izaslanikom, pukovnikom Klarkom. Klark je posle rata zapisao da mu je od Popovićevog dolaska u poslu „prosto krenulo“.
Početkom 1941. Nemci ubacuju špijuna u jugoslovensko Ministarstvo spoljnih poslova i lanac počinje da se otkriva. Nemačke analize navodno beleže da je čak četvrtina Vauhnikovih informacija bila tačna ili delimično tačna, što je izuzetno visok procenat u obaveštajnom svetu. Ironija je potpuna kada vrh Rajha naređuje kontraobaveštajnu akciju protiv Vauhnika, a da je vodi – Abver, isti onaj koji ga je snabdevao podacima.
Aprilski rat prekida operaciju. Vauhnik biva uhapšen, potom pušten, a rat ga vodi kroz niz preokreta i izbeglištvo. Kanaris i Oster završavaju streljani u aprilu 1945. Popović rat provodi u britanskoj službi, kasnije radi i za UNICEF, a umire 1989. u Londonu.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ova priča nije samo ratna anegdota, već podsetnik da je Beograd uoči sloma 1941. bio čvor velikih sila. Srbi u Drugom svetskom ratu nisu bili sporedna scena, već meta i važna tačka na tabli velikih sila. Istorija zato iznova potvrđuje – uz igre najvećih, uvek stoji i Srbija.
Piše: Nina Stojanović
