Vihor Drugog svetskog rata doneo je nezapamćenu nesreću i zločine na teritoriji cele Evrope, pa i tadašnje Srbije. U rasparčavanju te zemlje, njen sever pripao je trupama mađarskog fašiste Mikloša Hortija, koje su ubrzo krenule sa zverstvima.
Kulminacija tih zverstava dogodila se u Bačkoj u zimskom periodu 1942. godine, kada su zlikovci počeli sa odstrelom svakog ko im nije bio po meri, a naročito viđenijih srpskih domaćina, intelektualaca i sveštenika.
Sticajem sudbinskih okolnosti, žandarmeriju u Kovilju predvodio je Lajoš Dunalvfi, koji je uvažavao meštane srpske nacionalnosti. Kada je stiglo nekoliko stotina mađarskih vojnika iz Novog Sada, osećajući pogrom koji se sprema, Dunalvfi je napravio igranku uz lokalnu muziku, kako bi ih omekšao.
Pošto je iskoristio opušteniju atmosferu, ušao je u višečasovne pregovore, koji su urodili plodom – u Kovilju niko nije stradao.
Međutim, kada je Dunalfvi završio službu i vratio se u komunističku Mađarsku, tamošnji činovnici su ga proganjali i odbijali da daju penziju, tražeći da znaju šta je radio u ratu.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Pamteći njegovo dobročinstvo, desetine Koviljčana su kolektivno poslali pismo, objašnjavajući kako im je spasao glave. I tada je usledio jeziv odgovor iz naslova: „Srbe si spašavao, nek ti Srbi i daju penziju“. Tužna je činjenica da ne pamtimo ovakve velikane.
Piše: Tomislav Lovreković
