U jednoj od najsređenijih zemalja Evrope, gde se veruje da je sve pod kontrolom, vrtići su postali mesta panike. Vaspitači u Švedskoj svedoče o deci koja se tuku bez razloga, o trogodišnjacima koji ne znaju da uteše vršnjaka koji plače. Ministarka za školstvo Simona Mohamsson priznala je da je „zgrožena količinom nasilja među decom u vrtićima“.
Kao ministarka za obrazovanje iz redova liberala, Simona Mohamsson upozorila je da su potrebne manje grupe dece kako bi vaspitači mogli da uoče i zaustave agresivnost među mališanima. Naglasila je da vaspitači treba da budu ono što jesu – ljudi koji oblikuju detinjstvo, a ne činovnici zatrpani papirologijom i prepunim odeljenjima. Njene reči odražavaju dublji strah društva koje gubi dodir sa ljudskošću još od najranijeg uzrasta. Taj strah potvrđuje i studija iz 2025. godine sprovedena u južnoj Švedskoj, prema kojoj je 15% adolescenata pokazalo neki oblik nasilnog ponašanja prema roditeljima.
Empatija, ta najjednostavnija i najvažnija ljudska veza, postala je žrtva ekrana. Kad dete odrasta uz tablet umesto ruku drugog deteta ili roditelja, ono ne uči da prepozna bol ni da podnese frustraciju. U svetu gde sve reaguje na dodir prsta, drugi čovek postaje prepreka, ne prilika za igru.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
U Srbiji je, srećom, slika još uvek drugačija. Ulice nisu utihnule, prašina se i dalje diže za loptom, a dečji glasovi paraju večernji vazduh. Oko deset uveče majke i dalje dozivaju decu da se vrate kući, dok se između zgrada prepliću smeh i vika koji ne dolaze iz slušalica, već iz stvarnog života. Naša deca, uprkos telefonima i tabletima, još uvek znaju kako izgleda pasti, zaprljati se, posvađati pa pomiriti, deliti kocku čokolade ili tajnu, trčati za loptom, a ne za notifikacijom. Možda nemamo njihove savršene sisteme i propise, ali imamo ono što se drugima polako gubi – bliskost i stvarni dodir detinjstva, ono zbog čega se svet još može osetiti pod prstima, a ne samo na ekranu.
Piše: Stefan Bogdanović
