Boris Miljković, poznatiji kao Bore iz Starih Banovaca, ima oko 2.500 prijatelja na Fejsbuku, koji svakodnevno iščekuju njegove zapise – one koji ih nasmeju ili rasplaču do suza.
To su priče o običnim ljudima iz njegovog mesta. Piše o dogodovštinama sa članovima najbliže porodice, kumovima, prijateljima i meštanima, ali i o događajima u Sremu o kojima je nekada slušao.
„Pamtio sam događaje, ljude i običaje, sakupljao ih i čuvao, pretvarajući sve u slike kojima sam ‘slikao’ moj Srem. Duša Srema je žena crne kose, očiju svetlih, koja hoda poljima sremskim, bosa po zemlji crnici i ovoj našoj ravnici. Lepa žena bele haljine, dok hoda kroz zeleno-zlatna sremačka polja“, kaže za Srpski ugao Boris Miljković i dodaje da mu se čini da ta duša pati za onim vremenima „gde konji njivu oru i gde petao budi zoru“.
Međutim, ono što ga razlikuje od drugih – pored pitkih rečenica koje teku kao reka u njegovim pričama – jeste i to što je do sada, uz skoro hiljadu postova koje je objavio na svom profilu, često dodavao molbu da njegovi pratioci učestvuju u humanitarnim akcijama za bolesnu decu: bilo uplatom, bilo jednostavnim deljenjem priča i apela.
Kaže i da je honorare od različitih vojvođanskih novina i portala „naplaćivao“ tako što je tražio da uz svaku njegovu priču ide po jedan apel za pomoć bolesnoj deci.
„Neopisivo je koliko je teško kada neko od tih dečaka ili devojčica premine. Majka i tetka mališana Stefana Subotića su mi čak zahvalile što sam govorio nad njegovom rakom. Taj dečak je uspeo da se izleči od bolesti za koju smo skupljali pomoć, ali je preminuo od nečeg drugog. Umirem s tom decom i tim ljudima i znam u takvim slučajevima danima da plačem“, tužnim glasom pripoveda naš sagovornik.
On kaže da, kada piše, ne skriva ni kada je srećan, ni kada je tužan.
„Ta deca su od mene napravila pisca i sada pišem za tu decu, i ne nameravam da iz toga izađem. Imao sam dosta teških trenutaka i tragedija u životu. Pored ostalog, dosta mlad sam imao infarkt, tako da znam šta znači boriti se u životu i za život“, kaže Miljković.
Tu, oko nas, postoje ljudi kao Boris, koji delom dokazuju da možda živimo u vremenu svega veštačkog, ali da je dobra duša ono što nam je prirodom ili Bogom dato – i da je sačuvana kod mnogih u Srbiji.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
„Srem sam približio onima koji su došli u ovaj deo Vojvodine i uglavnom imam veliku podršku od tih ljudi koji su proterani iz Krajine, BiH i drugih delova bivše nam države. Podsećaju ih neki delovi u mojim pričama na situacije koje su imali tamo, u svojim krajevima. Napisao sam za njih i ‘Krvave drumove’, priču o tim nesrećnim kolonama za vreme hrvatske akcije ‘Oluja’“, kaže Boris.
Piše: Siniša Kostić
