Na starim fotografijama ostao je zabeležen lik Radolja Arsovića, čoveka o kome malo ko u Srbiji danas zna. Rođen 1894. godine u selu Kušići kod Ivanjice, postao je dvostruki doktor nauka na Sorboni i u Monpeljeu, a karijeru je gradio u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije. Godine 1929. postavljen je za ambasadora u Parizu, prestonica mu je nudila i položaj i slavu, ali on je izabrao drugi put.
Po povratku u domovinu 1937. godine, Arsović prevodi „Žitije svetih devojaka“, a ubrzo potom, pod uticajem i blizinom svetog vladike Nikolaja Velimirovića napušta diplomatsku karijeru. Već 1938. godine zamonašio se u Bitolju i dobio ime Jakov. Inteligentni doktor prava i filozofije sa diplomatskim iskustvom, odlučio je da život provede u smirenom podvižništvu. U Žiči i Ljubostinji bio je saborac i desna ruka vladike Nikolaja, misionareći po Šumadiji i Pomoravlju sa koferom punim knjiga.
Kraljevčani ga pamte kao tihog monaha koji je, pred sam rat, išao ulicama vodeći volove u jarmu i govorio narodu da mu predstoji ropstvo. Verovalo se da je upravo tada predvideo ono što će se ubrzo desiti – nemačko bombardovanje Beograda 1941. godine i okupaciju koja je porobila srpski narod.
Tokom ratnih godina propovedao je gde god mu je bilo dopušteno – u crkvama, školama, gimnazijama – sve dok mu komunisti nisu stavili pečat zabrane. Godine 1946. uhapšen je u Požarevcu, jer je narodu delio hiljade primeraka molitve ‘Oče naš’. Tukli su ga, mučili, lomili kosti, tražili da se odrekne Boga i vere. Nije pristao. Umro je od posledica batinanja, kao mučenik, ostavljajući svedočanstvo da se srpski monah može ubiti, ali se njegova duša i vera ne mogu pokoriti.
Danas ga Srpska pravoslavna crkva slavi kao prepodobnog Jakova Novog Tumanskog, svetitelja čiji praznik pada 21. avgusta.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Radolje Arsović, kasnije monah Jakov, bio je jedan od onih velikih Srba koji su po uzoru na Svetog Savu, prezreli zemaljsko bogatstvo i položaj i krenuli putem služenja Bogu i narodu.
Piše: Nina Stojanović
