U austrijskom gradu Vatensu, nekadašnjem industrijskom srcu Tirola i simbolu uspeha kompanije Swarovski, broj zaposlenih se za manje od dve decenije strmoglavio sa više od 6.700 u 2008. godini na oko 2.000 u 2026. godini. Pad od gotovo 70% ne može se objasniti jednom krizom ili prolaznim poremećajem. Reč je o dugoročnom, planskom povlačenju proizvodnje i radnih mesta iz zajednice koja je decenijama gradila ime i bogatstvo ove firme.
Swarovski je nekada bio oslonac lokalne privrede. Generacije porodica u Vatensu i okolini živele su od fabrike kristala, a grad je rastao zajedno sa kompanijom. Danas se ta veza gotovo u potpunosti prekida. Poslovna strategija preusmerena je sa masovne proizvodnje na ograničene, ekskluzivne ugovore sa velikim globalnim kupcima. Manje porudžbina znači manje pogona, manje smena i na kraju, manje ljudi. Hiljade radnika ostale su bez posla, dok se odgovornost kompanije prema zajednici svodi na minimum.
U javnosti se sve češće ponavlja teza da privatna firma „nije dužna“ da čuva radna mesta. Autor Mihael Štajnlehner otvoreno navodi da je posao politike da stvori uslove da kompanije ostanu. Međutim, u praksi se pokazuje da politika ne čini gotovo ništa. Umesto industrijske strategije i zaštite regiona, vlast se povlači, prepuštajući čitave krajeve logici profita i globalnog tržišta.
Proces smanjenja broja radnika u Swarovskom traje više od petnaest godina. Počeo je kroz „racionalizacije“, nastavljen tokom pandemije, a danas se završava gotovo potpunim povlačenjem proizvodnje iz matičnog grada. U Vatensu gase radna mesta, profit se ostvaruje kroz luksuzne prodavnice i marketing širom sveta. Nekadašnji simbol tirolskog ponosa postao je tek stavka u globalnom bilansu.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Kada se zajednice žrtvuju zarad profita, a vlast to prihvata kao neminovnost, onda se ne radi o tržištu već o moralnom slomu. Swarovski možda formalno nema obavezu prema Tirolu, ali ima odgovornost prema ljudima čiji je rad decenijama koristio. Politika koja se povlači pred interesima krupnog kapitala ne štiti građane, već im okreće leđa. Društvo koje dozvoli da se ljudi tretiraju kao potrošni materijal gubi više od radnih mesta – gubi poverenje, stabilnost i sopstvenu budućnost.
Piše: Stefan Stojanović
