Švajcarsku javnost uznemirila je vest da je predsednik Švajcarske narodne banke (SNB) Martin Šlegel za samo jednu godinu prihodovao 1,016 miliona franaka, u trenutku kada se veliki deo privrede suočava sa pritiskom jakog franka, a brojni radnici u izvozno orijentisanim granama strepe za radna mesta. Vest, koju je objavio „20min.ch“, izazvala je talas negodovanja i nove rasprave o platama vodećih ljudi državnih i nadzornih finansijskih institucija. Kako se navodi u taj iznos nije uračunat ni dodatni honorar od 78.898 franaka iz Banke za međunarodna poravnanja, dok istovremeno SNB beleži rekordnu dobit od 26,1 milijardu franaka, od čega se državi i kantonima raspodeljuje svega četiri milijarde.
Dodatnu pažnju javnosti izazvalo je to što se vest o Šlegelovim primanjima pojavila upravo u trenutku kada mnogi građani osećaju rast troškova života, a privreda trpi posledice snažnog franka. Iako je njegova plata i dalje znatno niža od primanja čelnika velikih privatnih banaka, poput Sergija Ermottija ili Stefana Bolingera, kritičari ističu da to ne menja suštinu problema. Reč je o instituciji koja upravlja novcem i monetarnom stabilnošću cele zemlje, pa se od njenog vrha očekuju posebna odgovornost i umerenost. Pojedini mediji i komentatori podsećaju da ni njegov prethodnik Tomas Jordan nije primao mnogo manje, što pokazuje da je reč o kontinuitetu, a ne o izuzetku.
Treći sloj kritike tiče se same politike SNB-a. U delu javnosti jača utisak da jak franak dodatno slabi konkurentnost švajcarske izvozne privrede, dok visoka primanja rukovodstva centralne banke ostavljaju utisak da se neuspeh ne kažnjava, već nagrađuje. U zemlji koja je navikla na transparentnost, finansijsku disciplinu i osećaj mere, sve se češće postavlja pitanje gde je granica između opravdano visoke stručne plate i osećaja da se vrh sistema udaljio od svakodnevice običnih građana.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Ova rasprava u Švajcarskoj pokazuje da ni najuređenije zemlje nisu imune na jaz između elite i običnog sveta. Kada čelnik centralne banke prima više od milion franaka godišnje, dok građani stežu kaiš, jasno je da ni bogata društva nisu pošteđena osećaja nepravde. U tome i jeste suština priče, problem nije samo u visini plate, već u poruci koju ona šalje u trenutku ekonomske neizvesnosti. Ako čak i Švajcarska počinje da preispituje granice privilegija svojih finansijskih elita, onda je to znak koliko je poverenje građana postalo krhko i u društvima koja su dugo važila za uzor stabilnosti.
Piše: Nina Stojanović
