Navršava se 100 godina od rođenja Yulija Markoviča Daniela, jednog od najhrabrijih pisaca koji se otvoreno borio protiv režima Sovjetskog Saveza, ne oružjem, već rečju. U državi koja je gušila misao, Daniel je birao da piše ono što se nije smelo ni pomisliti. Njegove satire, bile su mirni nož pod rebra imperiji koja je verovala da može kontrolisati svaku rečenicu.
Njegova Moskva je govorila istinu koju propaganda nije mogla da utiša. Te priče su otkrivale trulež sistema koji se hranio strahom, a Daniel se protiv tog straha borio humorom, ironijom i odbijanjem da ćuti. Zato ga je KGB godinama pratio, svesni da je ponekad opasniji jedan pisac nego hiljadu disidenata na ulici.
Suđenje 1966. bilo je pokušaj države da ga ućutka, ali Daniel je odbio da prizna krivicu, odbio da se pokaje, odbio da bude deo rituala pokornosti. Poslali su ga u radni logor da ga slome, ali on se, po izlasku, nije povukao. Nije emigrirao. Ostao je u zemlji čiju je laž raskrinkavao, kao prkosan dokaz da se autoritarni sistem najviše plaši onih koji ne beže.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Sto godina nakon njegovog rođenja, Daniel ostaje simbol onoga što Sovjetski Savez nije mogao da slomi: čoveka koji veruje da je istina vredna svake žrtve. A upravo je istina bila ono što je Sovjetski Savez najviše gušio — sistem koji je kažnjavao misao, potirao slobodu i stvorio svet u kojem je istinitu reč smatrao neprijateljem.
Piše: Stefan Bogdanović
