Njihov dolazak izazvao je znatiželju, ali i gnev okupljenih građana koji su zahtevali oslobađanje. Masa je bila spremna da linčuje dagestanca koji ih je vodio, umešala se policija i jasno stavila do znanja trgovcu: ovo nije Turska, ovo je Srbija, a u Srbiji ropstva nema.
Robinje su oslobođene pismenim rešenjem donetim na osnovu Ustava uz napomenu da se to čini „ne po potrebi niti iz verskih razloga, nego iz čiste čovečnosti“. Devojkama je data sloboda da biraju gde će živeti, za koga će se udati i koju veru će ispovedati. Trgovac, uveren da je opljačkan, urlao je da je njegova „svojina“ povređena, ali zakon se nije dao potkupiti. Bio je to poslednji zabeleženi pokušaj da se karavan turskog roblja sprovede kroz Beograd.
Ovaj događaj najbolje oslikava duh vremena u kojem se Srbija oslanjala na tekovine Sretenjskog ustava iz 1835. godine, jednog od najmodernijih u Evropi. On je pored ukidanja ropstva, garantovao osnovna ljudska prava, slobodu veroispovesti, ličnu bezbednost i nepovredivost dostojanstva. U zemlji koja se tek oslobađala turskog jarma, zakon je bio oružje kojim se brani čovečnost.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Građani Beograda reagovali su besom i moralnom odbojnošću, jer su vrednosti slobode bile duboko usađene u srpsko društvo. Upravo zbog toga ova epizoda nije samo ilustracija poslednjeg karavana roblja, već i dokaz koliko je ideja slobode za Srbe bila lična i neotuđiva, nešto što se ne dovodi u pitanje, čak ni kada se radi o strancima.
