Kada je 15. oktobra 1840. godine na ostrvu Sveta Jelena otvoren grob Napoleona Bonaparte, Evropa je očekivala ceremonijalni čin povratka posmrtnih ostataka bivšeg cara u Francusku. Umesto toga, svedočila je prizoru koji je izazvao nelagodu, zaprepašćenje i trajna pitanja na koja istorija ni danas nema konačan odgovor.
Napoleon je bio sahranjen 1821. godine, nakon smrti u izgnanstvu u skromnoj dolini nedaleko od Longvud Hausa. Prošlo je gotovo dvadeset godina kada su francuski i britanski zvaničnici uz vojnu pratnju i strogo poštovanje protokola, pristupili ekshumaciji. Očekivano je da će u kovčegu zateći posmrtne ostatke koje je vreme neumoljivo nagrizlo. Umesto toga, otkriveno je telo koje je izgledalo gotovo netaknuto.
Svedoci su zabeležili da su Napoleonove crte lica bile jasno prepoznatljive, koža bleda, ali očuvana, a uniforma u kojoj je sahranjen gotovo neoštećena. Šešir je i dalje ležao preko nogu, a pored tela se nalazila posuda sa njegovim srcem. Prisutni su, prema zapisima, u tišini gledali prizor koji je delovao više kao san nego kao stvarnost – kao da smrt nije uspela da dovrši ono što je započela.
Ovakvo stanje tela odmah je podstaklo glasine i spekulacije. Jedni su govorili o izuzetno pažljivoj balzamaciji i hermetički zatvorenim olovnim kovčezima, drugi su u tome videli gotovo simboličan čin, poslednji dokaz da Napoleon ni u smrti ne pristaje na običnu sudbinu. Vremenom su se pojavile i teorije o trovanju, zasnovane na kasnije pronađenim tragovima arsena u njegovoj kosi, ali one nikada nisu zvanično potvrđene.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Telo koje „nije istrulilo“ postalo je snažna metafora Napoleonovog karaktera. Njegov povratak u Pariz, gde je sahranjen u Domu invalida ispod zlatne kupole, pretvorio je ličnu sudbinu u nacionalni mit.
Piše: Nina Stojanović
