Pre osam decenija objavljeni su romani koji nisu samo umetnost, već instrumenti razumevanja sveta. „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“ i „Gospođica“ Ive Andrića nisu postali klasici jer je tako odlučila akademija, već zato što se opiru zaboravu i ostaju aktuelni i van svog vremena.
Andrić ne nudi odgovore. On stvara prostor u kojem se istorija ne posmatra spolja, već iznutra iz svesti pojedinca koji nije ni junak ni svedok, već proizvod rascepa između epoha. Njegov stil, često pogrešno tumačen kao hladan, zapravo čuva distancu da bi izbegao moralizaciju. I to ga čini savremenim.
U „Na Drini ćuprija“ imperije prolaze, ali ljudi ostaju iz navike, straha ili nemoći da razumeju sopstveno vreme. „Travnička hronika“ razotkriva diplomatski cinizam, ali bez karikature. „Gospođica“ je suptilna analiza emocionalne štedljivosti, štita koji prerasta u prazninu.
Povodom godišnjice, Zadužbina Ive Andrića organizovala je u Beogradu razgovor o književnoj i istorijskoj vrednosti ovih romana. Govorili su Predrag Piper, Gojko Tešić, Goran Maksimović, Rade Radovanović, Jasmina Ahmetagić, Ljiljana Pešikan Ljuštanović i drugi. Umesto svečanosti, govorilo se jasno i sadržajno o značenju i aktuelnosti. Pokazalo se da Andrićeva proza i dalje otvara pitanja, ne iz obaveze, već iz potrebe.
Njegova književnost nije omeđena prostorom ni epohom. Iako piše o poznatim sredinama, Andrić govori o univerzalnim obrascima, strahu od promene, nemoći pred sistemom, ćutanju koje postaje sudbina. Njegovi likovi činovnici, trgovci, diplomate, usamljene žene, nisu svedoci jednog vremena, već arhetipovi društava u raskoraku sa sobom. To je realizam bez utehe, pisan jasnim jezikom, ali bez izlaza.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Ovi romani ostaju važni jer nude priliku da se pogledamo bez retoričke maske. Ne kao narod sa „posebnim bolom“, već kao onaj koji odlaže suočavanje sa sopstvenim obrascima nemoći. Zato se Andrić danas ne čita da bismo razumeli njega, već da bismo razumeli sebe.
Piše: Nina Stojanović
