Srpska vojska u Velikom ratu nije se oslanjala samo na pušku i bajonet. Iza prve linije u beskrajnim kolonama, rat su nosila kola i zaprege, a među njima i volovi, tihi i uporni, često presudni kada su putevi nestajali u blatu, snegu i planinskim prevojima.
Volovi su vukli topove, municiju, hranu i sanitetski materijal. Kad ponestane konja, kad se artiljerija zaglavi, kad jedinica mora da se pomeri brzo, a nema goriva, zaprega postaje pitanje opstanka. U povlačenju 1915. godine svaka sačuvana cev, svako izvučeno oruđe i svaka dopremljena vreća brašna značili su dan duže otpora i još jednu šansu da se vojska pregrupiše.
U toj “nevidljivoj” službi volovi su delili sudbinu vojnika – glad, hladnoću i iscrpljenost. Nije imao čin ni odlikovanje, ali je nosio teret rata.
Vojvoda Živojin Mišić je tu istinu rekao jednostavno, oštro, ali i sa duhom po kome je bio široko poznat: „Na Terazijama treba podići spomenik srpskom vojniku i srpskom volu koji je vukao topove, jer oni u ratu dobijaju bitke, a i posle rata isto prođu.“
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Srpski seljak i volovske zaprege drugovali su i u miru i u ratu u istoj brazdi, na istom putu, pod istim nebom. U toj jednostavnosti bila je lepota, a u toj skromnosti snaga i žilavost. Ostaje ona stara mera – tamo gde nije stao srpski seljački opanak, to nije ni oslobođeno, a uz taj opanak, išla je i volovska zaprega pouzdana i neumorna.
Piše: Nina Stojanović
