Reči i emocije su duboko povezani, ali ne uvek dovoljno precizni da uhvate ono što zaista osećamo. Jezik je alat kojim imenujemo unutrašnja stanja, pokušavamo da ih razumemo i držimo pod kontrolom. Upravo zato je važno imati bogat rečnik emocija – jer razlika između „frustriran sam“, „razočaran“ ili „prazan“ nije samo lingvistička, već i psihološka sposobnost. Ta sposobnost finog prepoznavanja osećanja naziva se emocionalna granularnost.
U leksikonu emocija nestaju li stare, jednostavne srpske reči? Nekada se govorilo „neraspoložen sam“, „tužan sam“, „očajan sam“. Danas se sve češće čuje samo jedno – „depresivan sam“. I to ne kao medicinska dijagnoza, već kao svakodnevno stanje duha.
U tom prelasku, mnogi primećuju da se i način na koji govorimo o osećanjima promenio. Sve je ili dobro ili loše, bez nijansi između. A upravo to „između“ deli neraspoloženje od depresije.
Neraspoloženje je prolazno stanje. To je trenutak kada smo umorni, razdraženi, bez volje, ali se osećamo bolje već nakon odmora, razgovora ili promene okruženja. To je deo svakodnevice i ne traje dugo.
Depresija, u medicinskom smislu, nije isto. To je ozbiljno stanje koje traje duže, utiče na svakodnevno funkcionisanje, san, apetit, energiju i osećaj smisla. Za razliku od obične tuge ili neraspoloženja, depresija ne prolazi sama od sebe i često zahteva stručnu pomoć. I tu nastaje problem, jer naše reči pogrešno definišu naša stanja.
U svakodnevnom govoru često nema mesta za nijanse. Ako neko kaže da mu nije dobro, odgovor je često: „Nemoj da mračiš“, „Preuveličavaš“, „Biće sve u redu“. Tako se neprimetno guši sve što nije dobro osećanje. Umesto da se razlikuje prolazno neraspoloženje od ozbiljnog problema, sve se gura u isti koš – ili je „bez razloga drama“ ili je „teška dijagnoza“.
Zbog toga nam je lako da kažemo da nas boli glava, a teško da nas boli duša. Fizički bol je društveno prihvaćen. Ako nas boli glava, stomak ili leđa, to je jasan signal i ljudi to razumeju bez dodatnih objašnjenja. O tome se govori otvoreno, bez srama. Emocionalni bol, međutim, i dalje nosi teret stigme. Rečenica „nije mi dobro“ često se dočekuje sa podozrenjem, savetima da se „trgnemo“ ili uverenjem da „nije to ništa strašno“.
Zato mnogi lakše kažu da su umorni, prehlađeni ili imaju migrenu, nego da su preopterećeni, prazni ili psihički iscrpljeni. Gde je nestala sredina?
Između „dobro sam“ i „depresivan sam“ postoji čitav spektar treptaja duše, koji se sve ređe imenuju. Upravo tu su neraspoloženje, tuga, bes, iscrpljenost, razočaranje – stanja koja su normalna, ljudska i prolazna.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Možda pitanje nije zašto ljudi sve češće koriste reč „depresija“, već zašto smo prestali da koristimo reči za obična, svakodnevna osećanja. I zašto je lakše reći „bole me leđa“ nego „boli me duša“?! Jer između ta dva postoji čitav svet potisnutih osećanja, koja čekaju da budu izgovorena.
Piše: Biljana Stepanović
