Norveška država odbila je da prizna veganizam kao punopravno životno uverenje (livssyn), dok verske zajednice slobodno dobijaju milione iz budžeta, a paradoksalno upravo veganizam se sve fanatičnije ponaša i svrstava u novu sekularnu religiju, sa ritualima, dogmama i netrpeljivošću prema „nevernicima“, otkrivajući duboko licemerje sistema koji favorizuje razne religije, a guši one nove koje same sebe proglašavaju etički superiornim.
Norveško vegansko društvo (NVS), predvođeno Stefenom Tretvol Althandom, bivšim lovcem koji je doživeo „prosvetljenje“, pa sada organizuje ceremonije sa ružama ispred klanica, nazivajući ih „sahranama“ za životinje. Ovi rituali, sa kontemplacijom i moralnim svedočenjem, sve više liče na verske obrede, dok vegani sebe predstavljaju kao nosioce apsolutne istine o nenasilju, nauci i spasavanju planete. Država im uskraćuje status ,,livssyn“, tvrdeći da je veganizam „preuzak“, ali istovremeno preko 746 verskih grupa dobija subvencije bez pitanja.
Ironija je očigledna – veganizam se sve fanatičnije svrstava u religiju, sa strogim pravilima ishrane kao „svetim“ zakonima, osudom „mesoždera“ kao grešnika i misionarskim prozelitizmom i osećajem moralne superiornosti. Dok razne religije dobijaju državni novac poreskih obveznika, ova nova „vera“ traži isto, ali biva odbijena jer nije dovoljno „celovita“. Umesto da prizna sopstvenu dogmu, ,,NVS“ optužuje državu za diskriminaciju.
Ovaj slučaj pokazuje licemerje sa obe strane, država troši milijarde na stare religije, favorizujući ih nad sekularnim etikama, dok veganizam, sve više fanatičan u svojim ritualima i netrpeljivosti, traži privilegije koje sama kritikuje kod drugih. Rezultat je sistem gde se javni novac deli po političkoj volji, a ne tamo gde je prioritetan.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Norveški spor oko veganizma kao ,,livssyn“ otkriva dvostruko licemerje – država troši milione na razne religije dok odbija sekularne alternative, a veganizam se sve fanatičnije ponaša kao nova religija sa ritualima, dogmama i moralnim progonstvom „nevernika“. Dok verske grupe dobijaju subvencije bez pitanja, ova „etička vera“ traži isto, ali biva odbijena, izlažući selektivnost sistema. Ovo nije borba za jednakost, ovo je pokušaj da se fanatična ideologija finansira iz džepa poreskih obveznika, dok se istovremeno osuđuju slične strukture kod drugih. Prava sloboda uverenja ne znači privilegije za nijednu stranu, već neutralnost. Vreme je da se prekine ova igra, javni novac ne treba da hrani ni stare ni nove dogme.
Piše: Stefan Stojanović
