Uklanjanje pisanog deljenja iz nastave i pojednostavljivanje klasika nemačke književnosti nisu pedagoške reforme, već svesna odluka da se obrazovni sistem prilagodi učenicima koji ne vladaju jezikom i osnovnim znanjem. Umesto da se od učenika zahteva napor i savladavanje gradiva, sadržaj se menja tako da bude „lakše razumljiv“, pre svega za decu migrantskog porekla. Rezultat nije napredak, već plansko snižavanje kriterijuma.
U Donjoj Saksoniji od školske godine 2026/2027 osnovci više neće učiti klasično pisano deljenje. Zvanično obrazloženje glasi da je metoda „previše složena“ i da deca prave greške. Nezvanično, ali očigledno, cilj je da se nastava prilagodi učenicima koji dolaze iz obrazovnih sistema sa znatno nižim standardima ili koji se još uvek bore sa osnovama jezika i matematičke logike. Umesto da se takvim učenicima obezbedi dodatna pomoć, menjaju se pravila za sve.
Isti obrazac primenjuje se i u nastavi književnosti. U Berlinu se gimnazijalcima sve češće nude skraćene i jezički uprošćene verzije dela Getea, Šilera i Lesinga. Razlog nije vremenska oskudica, već tvrdnja da učenici migrantskog porekla „ne mogu da razumeju arhaičan jezik“ i složene misaone strukture. Umesto da se učenje jezika shvati kao zadatak škole, klasična dela se prilagođavaju učeniku – i time gube suštinu.
Nastavnici otvoreno govore da se gradivo pojednostavljuje kako bi se izbegli loši rezultati, pritužbe roditelja i optužbe za diskriminaciju. Lakše je skratiti „Fausta“ nego insistirati da učenici nauče jezik na nivou potrebnom za razumevanje. Lakše je izbaciti pisano deljenje nego objasniti ga deci koja nikada nisu savladala osnovne matematičke obrasce.
Ovakav pristup ne pomaže migrantima – on ih trajno zadržava na nižem nivou. Umesto integracije kroz znanje, stvara se paralelni obrazovni model u kome se očekivanja snižavaju, a neuspeh normalizuje. U isto vreme, učenici koji bi mogli da savladaju zahtevnije gradivo ostaju uskraćeni za pun potencijal obrazovanja.
Dugoročne posledice su ozbiljne. Generacije učenika izlaze iz škola bez temeljnih veština, sa ograničenim znanjem jezika i slabim logičkim sposobnostima. Obrazovanje prestaje da bude sredstvo uspona i postaje alat za prikrivanje sistemskih problema migracione politike.
Pogled redakcije portals Srpski Ugao
Kada se škola prilagođava neznanju umesto da znanjem podiže učenike, to nije inkluzija, već odustajanje. Snižavanje standarda kako bi gradivo bilo „lakše razumljivo“ migrantima ne gradi zajedničko društvo, već proizvodi trajnu podelu. Obrazovni sistem koji se boji zahteva stvara generacije koje neće znati da nose odgovornost – ni prema sebi, ni prema društvu.
Piše: Stefan Stojanović
