„Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnog.“ U samo jednoj rečenici sabrana je prema učenju Pravoslavne crkve, suština lične molitve i pokajanja. Isusova molitva, poznata i kao Molitva srca, zauzima posebno mesto u duhovnoj tradiciji pravoslavlja i vekovima se prenosi sa generacije na generaciju.
Reč je o kratkoj, umnoj molitvi, koja se izgovara tiho ili u sebi, najčešće uz ponavljanje. Upravo u tom ponavljanju, kako ističu duhovnici, leži njen asketski značaj. U monaškoj praksi, naročito u okviru isihazma, ova molitva predstavlja put sabranosti i unutrašnje tišine. Posebno je zastupljena na Svetoj gori, ali i u manastirima širom pravoslavnog sveta.
Isusova molitva često se dovodi u vezu sa pozivom apostola Pavla na „neprestanu molitvu“. Vernici je izgovaraju u svakodnevnom životu, tokom rada, hoda, u trenucima iskušenja ili zahvalnosti. U dužim molitvenim pravilima koristi se brojanica, kao pomoć pri koncentraciji i brojanju ponavljanja, mada ona nije obavezna.
Duhovnici naglašavaju da snaga ove molitve ne počiva u spoljašnjoj formi, već u iskrenosti i pokajanju. Ona podseća čoveka na ličnu odgovornost, ali i na nadu u Božju milost. U vremenu užurbanosti i rasutosti, mnogi vernici u njoj pronalaze jednostavan način da se vrate unutrašnjem miru.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Isusova molitva tako ostaje jedna od najprepoznatljivijih duhovnih formula pravoslavlja – kratka po rečima, a duboka po poruci. U njoj se spajaju vera, smirenje i stalni podsetnik da je duhovni život put koji se gradi svakodnevno, tiho i istrajno.
Piše: Nina Stojanović
