U današnjoj evropskoj politici sve je češća pojava da najglasniji moralni autoriteti dolaze iz redova političkih snaga koje kod kuće uživaju veoma ograničenu podršku. Umesto da govore iz pozicije ubedljivo snažnih nacionalnih demokratija, oni nastupaju iz transnacionalnog partijskog ekosistema koji je mali po nacionalnom izbornom udelu, ali visoko organizovan unutar evropskih institucija. Taj mehanizam je posebno vidljiv kada je reč o kritikama upućenim Srbiji.
Uzimo kao paradigmu Vulu Tsetsi, kopredsednicu Evropske zelene partije. Ona nije neutralan posmatrač niti nezavisni stručnjak za Balkan. Kao članica izvršnog tela svoje partije, Tsetsi govori sa samog vrha formalne evropske zelene strukture. Ista ta Evropska zelena partija otvoreno navodi Zeleno-levi front kao svoju punopravnu članicu u Srbiji. Reč je, dakle o direktnom partijskom usklađivanju preko granica, a ne o distanciranoj zabrinutosti evropske javnosti. To što se takav stav predstavlja kao „evropska vrednosna pozicija“ samo pokazuje koliko se lako institucionalni glas može pretvoriti u oruđe uske političke porodice.
Sličan obrazac ponavlja se i kod Sandra Gozija, generalnog sekretara Evropske demokratske partije i poslanika u grupi Renew Europe u Evropskom parlamentu. Prošle nedelje Gozi je, zajedno sa slovenačkim kolegom Vladimirom Prebiličem, otvoreno pozvao Evropsku komisiju da suspenduje EU finansiranje Srbije dok se ne sprovedu „konkretne i proverljive reforme“. Ovakav zahtev nije diplomatski komentar – to je eksplicitan politički pritisak.
Kada pogledamo realnu izbornu bazu iz koje Gozi dolazi, slika se menja. Lista „Stati Uniti d’Europa“, s kojom je povezan, na izborima za Evropski parlament u Italiji 2024. godine osvojila je 883.914 glasova, odnosno 3,77 odsto – nedovoljno da pređe izborni prag i dobije ijednog poslanika iz Italije. Na italijanskim opštim izborima 2022. srodna koalicija Azione–Italia Viva dobila je 7,79 odsto glasova za Donji dom. To je respektabilan, ali daleko od dominantnog liberalni segment – svakako ne pozicija koja daje pravo na moralnu superiornost prema jednoj suverenoj državi.
Ni švedski primer nije drugačiji. Miljöpartiet de Gröna, na parlamentarnim izborima 2022, osvojio je svega 5,08 odsto glasova i 18 mandata u Riksdagu od ukupno 349. Na evropskim izborima 2024. ostvario je bolji rezultat od 13,85 odsto i tri mandata, ali i dalje ostaje relativno mala stranka. Pa ipak, njen poslanik Jakob Risberg koristio je švedski parlament da postavi pitanje vladi o „podršci demokratskom pokretu u Srbiji“, tražeći koje je inicijative Švedska pokrenula unutar EU. Vlada je odgovorila da u evropskim razgovorima ističe zabrinutost zbog „sužavanja demokratskog prostora“ u Srbiji. Time se jasno vidi lanac: mala nacionalna stranka – evropske institucije – pritisak na treću zemlju.
Posebno je indikativna grčka baza same Vule Tsetsi. Lista Ekolozi Zeleni – Zelena jedinstvenost na parlamentarnim izborima u Grčkoj u junu 2023. dobila je samo 0,41 odsto glasova prema zvaničnim podacima Ministarstva unutrašnjih poslova. Grčka politička baza Evropske zelene partije je, dakle, izborno marginalna, dok njen lider nastupa pan-evropskim institucionalnim glasom.
Na nivou čitavog Evropskog parlamenta obrazac ostaje isti. Posle izbora 2024. Renew grupa broji 77 mandata, a Zeleni/EFA 53 od ukupno 720 poslanika. Oni su vidljivi, dobro umreženi i veoma glasni. Ali oni nisu „Evropa“. Oni su organizovane političke manjine sa nesrazmerno velikim institucionalnim dosegom i pristupom medijima.
Suština ove kolumne nije osporavanje potrebe za reformama u Srbiji. Svaka ozbiljna država treba da jača vladavinu prava, slobodu medija i demokratske institucije. Problem je u izvoru i prirodi lekcija koje nam se drže. Kada male i srednje stranke izgube argument kod kuće, one ga često pokušavaju da dobiju u inostranstvu – kroz Brisel, Strazbur i evropske mreže. Ograničena nacionalna težina se tada pojačava kroz transnacionalne aparate i prepakuje kao moralni autoritet nad celim kontinentom.
Vula Tsetsi, Sandro Gozi, Jakob Risberg i slični akteri nisu izuzetak. Oni su simptom šire pojave: demokratija se sve više meri jačinom glasa u evropskim odborima i saopštenjima, a sve manje brojem biračkih glasova u nacionalnim parlamentima.
Srbija ima pravo – i dužnost – da svoje unutrašnje reforme sprovodi u skladu sa sopstvenim interesima i realnim potrebama građana, a ne po diktatu onih čija je politička baza kod kuće često premala da bi uticala čak i na sopstvenu vladu. Prava evropska demokratija podrazumeva poštovanje suvereniteta naroda, a ne samo glasnoću onih koji su u manjini.
Kada se sledeći put pojavi neko sa zahtevom za suspenziju fondova ili oštrom osudom, vredelo bi prvo pitati: koliko glasova ste zapravo dobili kod kuće? Odgovor često otkriva mnogo više nego sama kritika.
Piše: Momčilo Janjić, pravnik instituta Srpski Most
