Na današnji dan, 28. septembra 1914. godine u Skoplju je zauvek utihnulo srce Stevana Stojanovića Mokranjca, pesnika duše srpske, čuvara melodija koje nisu pripadale samo jednom vremenu, već čitavom narodu. Rođen 1856. u Negotinu, sa korenima iz makedonskog Prilepa, poneo je ime Mokranjac po selu Mokranje i tim imenom ostao upisan u večnost.
Od detinjstva je disao uz pojanje i narodne pesme, pa kada je u gimnaziji uzeo violinu u ruke, činilo se da svira ne samo prstima, već srcem u kojem su odzvanjali šumadijski valceri, kosovski poj, dinarski prkos i krajinska tuga. Kao da je u svakom tonu tražio da se čuje glas predaka.
Evropa mu je otvorila vrata – Minhen, Rim, Lajpcig, ali gde god da je boravio ostajao je sin srpske pesme. Od stranih učitelja uzeo je znanje, ali je melodiju sačuvao u sebi, vraćajući je uvek narodu kome je pripadao.
Njegove „Rukoveti“ nisu samo muzička dela. To su zavetne ikone u notama, zbir srpskog bola i radosti, pesme u kojima svaka reč nosi miris ognjišta i težinu istorije. „Heruvimska pesma“ i „Opelo“ nisu tek liturgijske kompozicije, one su molitva čitavog roda, vapaj i himna, dokaz da srpski duh ne može biti ućutkan.
Mokranjac je znao da se narod ne čuva samo mačem, već i pesmom. Zato je gradio škole, vodio horove, okupljao mlade i podizao umetnost kao bedem pred zaboravom. Njegova muzika bila je drugi Vidovdan – tih, ali večan.
Otišao je u burnim danima Prvog svetskog rata, ostavivši za sobom svoje poslednje muzičko delo „Neotpevanu pesmu“, simbol da njegova umetnost ostaje otvorena, živa i nedovršiva, jer narod nastavlja da je peva. I danas traje, jer svaki Srbin koji zapeva, makar i u sebi, nastavlja Mokranjčevu melodiju.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
On nije bio samo kompozitor. Bio je glas naroda, srce koje je kucalo u ritmu zemlje, duša Srbije utkana u svaku notu, dokaz da pesma može da nosi snagu, hrabrost i ponos jednako moćno koliko i sablja, da može da čuva narod kada mač utihne.
Piše: Stefan Bogdanović
