U Madridu se ovih dana ponovo sudaraju dve Španije. Na 50. godišnjicu smrti diktatora Fransiska Franka, stotine mladih i starijih pristalica okupile su se kod njegovog bivšeg mauzoleja, položivši cveće i podižući ruke u fašistički pozdrav – gest koji je u mnogim evropskim državama danas zabranjen. Dan kasnije ulicama su marširale desničarske kolone sa zastavama i portretima „caudilla“, dok je vikend obeležio masovan antifašistički kontraprotest.
Iza ovog sukoba simbola krije se dublji društveni lom. Deo mlađe generacije, rođene decenijama nakon diktature, Franka posmatra kroz romantičnu prizmu „reda“, „tradicije“ i „suverenizma“. Za njih je nacionalizam, ma koliko istorijski kompromitovan, privlačniji od slike ekstremne levice – bučnih uličnih performansa, polugolih aktivistkinja, agresivnih parola i radikalnog LGBT aktivizma, koji se doživljava kao nametnuta agenda.
Druga Španija – radikalna levica i antifašističke grupe – na ulicu izlazi sa podsećanjem na masovne grobnice, mučenja i progon političkih protivnika pod Frankom. Njihovi transparenti poručuju da fašizam ne sme biti predmet nostalgije, već opomena. Ali upravo u toj bučnoj i često konfrontativnoj formi mnogi mladi koji traže stabilnost vide pretnju sopstvenom identitetu, pa nesvesno klize ka idealizaciji autoritarne prošlosti.
Posebnu pažnju izazvalo je i to što je među prisutnima je bila i Orsola Musolini, praunuka italijanskog fašističkog diktatora Benita Musolinija, koji je tokom građanskog rata, zajedno sa nacističkom Nemačkom Adolfa Hitlera, pružio ključnu vojnu podršku Franku.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Sudbina savremene Španije upozorenje je i ostatku Evrope, kada se leva i desna ekstremna ulica nadvikuju, gubi se prostor za treći glas – za demokratski suverenizam, sećanje bez mitova i patriotizam bez idola. Mladi koji beže od karikirane levice u simboliku Franka – biraju pogrešan odgovor na realan strah.
Piše: Nina Stojanović
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
