U Hajlbronu je pokrenuta istraga protiv penzionera koji je na Fejsbuku napisao „Pinokio dolazi u Hajlbron“, uz emotikon sa dugim nosom, komentarišući posetu kancelara Fridriha Merca. Protiv njega se vodi postupak po članu 188 Krivičnog zakonika, koji se odnosi na uvredu političkih ličnosti. Policija je sporni komentar uočila prilikom pregleda sopstvenih profila na društvenim mrežama i prosledila ga tužilaštvu. Na prvi pogled, reč je o neodređenoj i posrednoj aluziji koja nikoga izričito ne imenuje. Ipak, njen autor suočava se sa mogućim pravnim posledicama. Ovaj slučaj otvara šire pitanje granica slobode govora i odnosa države prema satiri i političkoj kritici.
Ako se napravi poređenje sa Srbijom, nameće se dilema: da li bi slična objava kod nas izazvala krivični postupak? Koliko je javnih uvreda upućeno domaćim političarima, uključujući predsednika Srbije Aleksandra Vučića, na ulicama i društvenim mrežama? Kada bi svaka od njih bila sankcionisana, kakvu bi reakciju to izazvalo? Izvesno je da bi deo javnosti reagovao burno, što bi verovatno pokrenulo novi talas još oštrijih i radikalnijih poruka.
Istovremeno, ostaje pitanje standarda političke kulture. Sloboda izražavanja ne podrazumeva nužno i odsustvo lične odgovornosti. Uvrede, psovke i omalovažavanje, bez obzira na političko opredeljenje, ukazuju na pad javnog dijaloga i elementarne kulture komunikacije.
Primer iz Nemačke pokazuje koliko se pravni okvir i praksa mogu razlikovati od zemlje do zemlje. Ali on istovremeno podseća i na potrebu ravnoteže: između zaštite javnih funkcionera od ozbiljnih pretnji i očuvanja prava građana na kritiku, pa i satiru. Upravo u toj ravnoteži meri se zrelost jednog demokratskog društva.
Komentar nije direktno imenovao Merca, već je koristio aluziju na bajkovitog lika poznatog po lažima, klasičan satirični motiv. Ipak, tim za društvene mreže policije u Hajlbronu procenio je da postoji osnov za postupanje. Portparol Andreas Blind naveo je da je policija dužna da reaguje na svaku potencijalno kažnjivu radnju uočenu na sopstvenim profilima, prenosi exxpress.at
Ovo nije prvi slučaj primene paragrafa 188 na građane. Godine 2024. policija je u ranim jutarnjim satima pretresla kuću 64-godišnjeg Stefana Niofa zbog objave na platformi Iks, zasnovanoj na poznatom brendu šampona u kojoj je Roberta Habeka nazvao „Švahkopf Professional“.
Postupak je kasnije obustavljen, ali je Niof preminuo početkom 2026. godine. Ovi slučajevi pokrenuli su raspravu o dometu i svrsi posebnog paragrafa koji štiti političare od teških uvreda.
Fridrih Merc je, prema pisanju lista „Velt am Zontag“, od 2021. godine podneo stotine krivičnih prijava zbog uvreda, još dok je bio lider opozicije. Kritičari smatraju da takva praksa stvara utisak preosetljivosti prema javnoj kritici.
Pravnici ističu da poređenje sa Pinokijem predstavlja vrednosni sud, a ne činjeničnu tvrdnju. Berlinski advokat Moric Ot navodi da je takvo izražavanje zaštićeno članom 5 Osnovnog zakona o slobodi mišljenja, dok hamburški advokat za medijsko pravo Mihael Rat-Glavac podseća da javne ličnosti moraju trpeti i oštru kritiku. Ipak, i sama istraga, bez obzira na ishod, deluje kao upozorenje građanima.
Slučaj je otvorio širu debatu o granicama slobode govora u Nemačkoj i ulozi policije u nadzoru društvenih mreža.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Kada se satirična aluzija tretira kao krivično delo, opravdano se postavlja pitanje proporcionalnosti. Zaštita ugleda političara ne sme da potisne osnovno pravo na slobodno izražavanje, ali ukoliko se represivni mehanizmi koriste i za najblaže oblike ironije, stvara se klima u kojoj građani postaju oprezni i autocenzurisani. Da li je upravo ovo nama i potrebno? Čisto zbog kulture u ophođenju.
Piše: Stefan Stojanović
