Deset godina je prošlo od noći 13. novembra 2015. godine kada je Pariz bio pretvoren u bojno polje. Devet pripadnika Islamske države, radikalizovanih u srcu Evrope, ubilo je 130 ljudi i ranilo više od 350. Stadion, kafići i koncertna dvorana Bataclan postali su svedoci najmračnijeg lica verskog fanatizma.
Bio je to napad na sve ono što čini duh Evrope – muziku, slobodu, život bez straha. A uprkos svim obećanjima da se „nikada više“ neće ponoviti, Evropa i dalje luta između samozavaravanja i političke paralize. Tada su ubice ušle neopaženo, sakrivene iza politike otvorenih granica i sistema koji nije imao snage da prepozna sopstvenog neprijatelja.
Fanatizam nije rođen u pustinji, već u predgrađima evropskih metropola, gde generacije mladih odrastaju između marginalizacije i propagande koja im nudi lažnu veličinu kroz krv i smrt. I dok se radikalne ideje šire brže od bilo koje virusa, evropske institucije i dalje balansiraju između straha da ne uvrede i nesposobnosti da zaštite.
Džihadizam je postao globalna industrija nasilja, koja se obnavlja svakim novim sukobom, svakim prećutkivanjem, svakim političkim kompromisom. Od devetorice napadača koji su te noći posejali smrt u Parizu, osmorica su ubijena, dok je jedini preživeli, Salah Abdeslam, uhapšen u Belgiji i 2022. osuđen na doživotni zatvor bez mogućnosti pomilovanja. Uz njega je još 19 pomagača proglašeno krivim, među njima logističari, saučesnici i oni koji su pružali utočište ubicama. Ipak, pravda na papiru ne može izbrisati činjenicu da se Evropa i dalje ponaša kao da se plaši sopstvenih vrednosti – slobode govora, kritičkog mišljenja i prava da se brani.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Danas Francuska pali sveće za svoje mrtve. Ali sećanje nije dovoljno ako nema odgovornosti. Oni koji su poginuli u Bataclanu i na ulicama Pariza nisu žrtve samo jednog napada, već decenija samozavaravanja. Njima dugujemo istinu: da je tolerancija bez granica postala slabost, a strah od istine – novi oblik saučesništva.
Piše: Stefan Bogdanović
