Rođena u Novom Sadu Marija Popović udala se sa samo četrnaest godina za Jovana Trandafila, trgovca iz Erdelja. Brak je ugovorio njen staratelj, ugledni Hadži Kir Nikolić, videvši u Jovanovoj ozbiljnosti i marljivosti sigurnog domaćina. Sa znatnim mirazom i retkom pismenošću za svoje doba, ušla je u svet trgovine i građanskog života, ali joj je srce ostalo uz crkvu i sirotinju.
Jovan je širio poslove krznom i novosadskim suknenim robama, a Marija, „desna ruka u kući“, učila je račun, vodila domaćinstvo i negovala skromnost. Posle Jovanove smrti vratila se u roditeljsku kuću, ali ne i u osamu, već se njena tuga pretvorila se u delanje. Sa svešću da „bogatstvo nosi iskušenja“, odlučila je da napravi sistem, a ne jednokratni dar.
Zajedno sa mužem, a potom i sama, pomagala je udovice i siročad, opremala devojke za zanate, podizala i obnavljala crkve (Nikolaevsku, Uspensku), plaćala lekare, ustanovila bolničke fondove u Novom Sadu, Somboru i Osijeku. Gradila je i u vreme nedaća, posle požara 1849. pomagla je da se varoške kapije ponovo otvore, a sirotinji nabavljala hleb.
U poznim godinama, ogorčena brzim kvarenjem ljudi pod teretom novca, povukla se iz javnosti, ali je poslednjom voljom sve učinila jasnim. Osniva „Zavedenije Marije Trandafil“, fondaciju za školovanje najboljih đaka i pomoć siročićima, po uzoru na nemačke zavode. Naredila je da se od zakupa imanja pune fondovi za gimnazijske stipendije, a imanje i kuće ostavila je Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Matici srpskoj „na slavu Božiju“. Testament je ispunjen posle njene smrti 1883. godine, a Zavedenije je decenijama bilo uporište siromašnih i vrednih.
Skromna i često neshvaćena, izbegavala je hvalu. Zavist i ogovaranja trpela je ćutke, verujući da „Gospod meri nevidljivim kantarom“.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Zadužbina Marije Trandafil nije samo spomenik prošlosti. Uređeni fond, jasna namena i stalno upravljanje pretvaraju dobru nameru u dug vek koristi pre svega za decu i učenike kojima je pomoć najpotrebnija. Buduća pokolenja ne nasleđuju samo sećanje, nego i mehanizam koji im otvara vrata obrazovanja i dostojanstvenog života.
Piše: Nina Stojanović
