Monah i manastir kroz vekove ostaju temelj srpske duhovnosti, državnosti i kulture. Od vremena Svetog Save, kada je udaren prvi organizovani temelj srpske autokefalije, pa do današnjih dana, manastiri su bili mnogo više od kamenih zidova – bili su škole, bolnice, radionice, arhive i svetionici slobode. Bez njih se teško može zamisliti i jedno poglavlje srpske istorije.
Kroz misiju Svetog Save, koji je iz Hilandara doneo ne samo monašku disciplinu već i sistem znanja i pismenosti, stvarana je duhovna osovina na kojoj je počivala srednjovekovna Srbija. Studenica, Žiča, Mileševa, Sopoćani, Peć, Gračanica i Dečani nisu bili samo spomenici, već žive zajednice u kojima se oblikovao srpski identitet. Kada nastupaju najteža vremena, od turskih pohoda do ratnih lomova, vekovima su srpski manastiri bili poslednje utočište narodne svesti.
U njima su nastajale knjige koje su čuvale kontinuitet pismenosti, freske koje su postale molitva u boji, i rukopisi koji su sačuvali sećanje kada su drugi narodi ostajali bez glasa. Manastiri su vekovima bili mesto odakle se širila poruka da narod postoji dok čuva svoju veru i dok se vraća svojim korenima.
Zato je danas podsećanje na srpske manastire važnije nego ikada. U vremenu kada se ruše istorijske veze, osporavaju svetinje i relativizuje sve što je oblikovalo srpski identitet, manastiri ostaju tiha, ali nepokolebljiva tvrđava duhovnosti. Oni su dokaz da narod postoji onoliko koliko čuva svoju veru, jezik i predanje, i koliko je spreman da se vrati svojim korenima kada se pred njim otvore izazovi savremenog sveta.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Srpski manastiri su ne samo duhovni centri već i ključni stubovi opstanka našeg naroda. Dok god postoje mesta na kojima se čuva molitva, pismenost i istorijsko pamćenje, postoji i nada da Srbija neće izgubiti svoj put. Obaveza svakog naraštaja je da brani i neguje ono što su monasi vekovima stvarali i čuvali, jer u toj borbi leži i očuvanje našeg nacionalnog identiteta.
Piše: Stefan Stojanović
