Gračanica je zadužbina svetoga kralja Milutina iz 1321. godine, hram Uspenja Presvete Bogorodice – pet kupola nad Kosovom poljem, najveličanstveniji biser srpske duhovnosti i državnosti, danas opkoljen tuđinom, a čuvan molitvom monahinja i bodljikavom žicom KFOR-a.
To nije samo manastir, to je srpski Jerusalim, živi zavet Nemanjića da je Kosovo srce Srbije. Na temeljima šestovekovne Justinijanove bazilike, sveti kralj Milutin podiže ovu lepotu koja i danas oduzima dah, pet kupola poput nebeskog venca, fasade od naizmeničnog kamena i opeke, a unutra freske koje svetlost nose u sebi. Sve što je srpsko i najplemenitije tu je sabrano.
Kroz vekove Gračanica je gorela i ustajala iz pepela. Posle Maričke bitke 1371. godine i Kosovskog boja 1389. godine, Turci su je palili, pljačkali, rušili pirg i knjige spaljivali. Kada je 1455. palo Novo Brdo, mitropolit je morao bežati u Vraćevšnicu, a svetinja je ostala pusta. Pa ipak, u 16. veku monasi se vraćaju, obnavljaju pripratu, prepisuju knjige, štampaju Oktoih 1539. godine, prvu štampanu knjigu na Kosovu.
Danas u 21. veku, Gračanica je opet pod opsadom. Posle NATO bombardovanja 1999. godine i martovskog pogroma 2004. godine kada su Albanci palili sve srpsko, ovu svetinju su spasili švedski vojnici KFOR-a. Visoki kameni zidovi i bodljikava žica okružuju manastir, a unutar njih monahinje, predvođene igumanijom Teodorom, svakoga dana služe svetu liturgiju, pevaju tropar Bogorodici i čuvaju plamen koji vekovima gori.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Sve dok se u Gračanici čuje srpski jezik i molitve, sve dok miriše tamjan pred freskom kralja Milutina, Kosovo je srpsko. Ni jedna rezolucija, ni jedna lažna država, ni jedna sila sa Zapada ne može izbrisati ono što je Bog blagoslovio, a Nemanjići kamenom i freskom zapečatili.
Piše: Stefan Stojanović
