Pre tačno 107 godina, 25. novembra 1918. godine, u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu, mađarski dnevni list „Torontal“, glasilo mađarskog građanstva u Torontalskoj županiji, objavio je na drugoj strani tekst koji i danas izaziva divljenje, priznanje o izuzetno korektnom i viteškom ponašanju srpske vojske koja je sedam dana ranije ušla u grad.
List piše da su srpske „okupacione“ trupe, kako ih oni nazivaju ušle u najvećem redu, da nisu naneli nikakvu ličnu štetu, da zajedno sa srpskom narodnom stražom patroliraju ulicama, čuvaju javni red i mir i prema građanima se „svuda ophode s najvećim mirom“. Čak navode i reči komandanta, pukovnika Rišića, da je srpska vojska došla samo radi očuvanja reda i bezbednosti svih građana, ne samo Srba.
Posebno je dirljivo što je u grad ušao legendarni Gvozdeni puk „Knjaz Mihailo“, regrutovan u Toplici, gde su godinu dana ranije Bugari i Austrougari spalili sela i pobili 20.000 srpskih civila, među njima hiljade žena i dece. Pa ipak, ti isti vojnici, noseći u srcu najteži bol, nisu dozvolili da se osveta prospe na nemačku i mađarsku decu Velikog Bečkereka – nijedno nije zaplakalo zbog srpskog vojnika.
Istog 25. novembra 1918. u Novom Sadu je završena Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena Banata, Bačke i Baranje, koja je jednoglasno izglasala direktno prisajedinjenje ovih oblasti Kraljevini Srbiji. Među poslanicima iz Velikog Bečkereka bili su dr Slavko Županski, dr Emil Gavrila, dr Andrija Vasić, prota Žarko Stakić i drugi.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Dok Zapad i danas voli da priča o „srpskoj agresiji“ i „osveti“, originalni dokumenti iz 1918. pokazuju sasvim drugu sliku – sliku vojske koja je, uprkos ličnim tragedijama i pokolju nad sopstvenim narodom, umela da pokaže čojstvo i čovečnost kakvu retko ko u istoriji ratova može da dokumentuje. To je prava srpska tradicija, ne osvajati tuđe, već oslobađati svoje i pritom čuvati i tuđe živote. Upravo zato se 1918. zove godina pobede, a ne godina osvete.
Piše: Stefan Stojanović
