Između dva svetska rata, Novi Sad je imao bogat noćni život, sa javnim kućama u centru grada, ali i aferama koje su pratile ta mesta. Zoran Knežev, hroničar i sakupljač zanimljivih priča iz prošlosti Novog Sada, govori o zanimljivostima tog vremena.
Knežev kaže: „Nije bilo kao u Parizu, gde vas je na uglu svake iole mračnije ulice na Monparnasu dočekivala jedna od onih ‘ponoćnih ptičica’, lako obučena i teško našminkana. Novi Sad nije bio ni San Francisko, ‘grad prljavštine i pokvarenosti’, ali zato je imao svoje Ostrvo ljubavi, svoj ‘podzemni raj’, ‘Šangaj’ i druge delove ‘podzemlja’.“
Novi Sad je tada imao i Milku Ofnerku, „mušku“ javnu kuću, gde su odlazile „dame sa iskustvom“ i veliki broj „nudistkinja“ i „nudista“, po profesiji.
„U njemu se svake godine otkrivala bar po jedna ‘ljubavnička’ afera, na primer ona sa maloletnim devojčicama ili ona kada je šef novosadske policije uhvatio svoju ženu u kupleraju“, navodi Knežev.
Jedno od mesta gde su ljubitelji noćnog života voleli da uživaju u čarima „dama sumnjivog morala“ bila je i tadašnja Šljukina ulica, a današnja Ulica Arse Teodorovića, u samom centru grada.
Knežev objašnjava: „Pored imena ulica, starih i novih, narod je za ‘Šljukinu’ ulicu imao svoj naziv – ‘kuplerajski sokak’. Starije novosadske dame, kada su tu ulicu pominjale kao orijentir, prolaz i nečije susedstvo, sasvim su normalno govorile ‘kuplerajski sokak’, kao kad kažu ‘Dunavski sokak’.“
Dodaje i sledeće: „Policiji i Magistratu je odgovaralo da javne kuće budu baš u ovim ulicama. Pre svega, blizina centra je igrala ulogu. Noćobdijama iz bezbroj krčmi i kafana, željnim ženskih čari, nije bilo teško da prepešače 200–300 metara. Ali bilo je i parajlija koji su fijakerom dolazili u ove tada ‘rajske’ ulice.“
Kupleraja (kako su tada nazivali javne kuće), kao i prostitutki, bilo je i u vreme Austrougarske monarhije, tako da je u Kraljevini SHS to samo nastavljeno.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Pored javnih kuća u Šljukinoj ulici, između dva rata u Novom Sadu na glasu su, prema hroničarima, bile i one u Dunavskoj ulici: „Kod bele ruže“, „Kod crne četke“, „Kod zlatne devojke“, „Kod sedam Švaba“, kao i „Mali Pariz“ i „Balkan“.
Novi Sad je, 20-ih godina prošlog veka, bio jedini grad na ovim prostorima koji je, doduše vrlo kratko -svega dve godine – imao mušku javnu kuću u koju su uglavnom dolazile imućnije Novosađanke zrelijih godina, željne zabave. Ova javna kuća zabranjena je na zahtev mesnog paroha Srpske pravoslavne crkve, zbog nemorala.
Piše: Siniša Kostić
