Prošle su tačno 25 godine od jednog od najsvirepijih zločina nad srpskim civilima na Kosovu i Metohiji, a eho eksplozije u selu Livadica i dalje odzvanja kao bolni podsetnik na poraz međunarodne pravde. Na današnji dan, 16. februara 2001. godine, mučki je prekinut put onima koji su krenuli da upale sveće svojim najmilijima. Za smrt 12 putnika autobusa „Niš-ekspresa“, među kojima je bilo i dvogodišnje dete, do danas niko nije odgovarao.
Napad kod Podujeva ostaće upamćen po zastrašujućoj perfidnosti dželata. Dok su raseljeni Srbi u pratnji Kfora, puni nade i tuge, išli u Gračanicu na pravoslavni praznik Zadušnice, na brdu iznad magistralnog puta Niš- Priština čekala je zaseda. Sa 70 do 100 kilograma eksploziva postavljenog u drenažnu cev, napadači su hladnokrvno čekali trenutak da aktiviraju napravu. Među stradalima su bili Sunčica Pejčić, Živana Tokić, Slobodan Stojanović, Mirjana Dragović, porodica Cokić- Nebojša, Snežana i mali Danilo, Veljko Stakić, Nenad Stojanović, Milinko Kragović, Lazar Milkić i Dragan Vukotić. Najmlađa žrtva, Danilo Cokić, imao je samo dve godine.
Istraga je bila puna kontroverzi. Dokazi su uništavani pod izgovorom „normalizacije saobraćaja“ kada je Kfor naredio zatrpavanje kratera odmah nakon napada. Ipak, DNK tragovi sa opušaka cigareta ostavljenih na mestu aktiviranja bombe direktno su povezali Fljorima Ejupija sa ovim terorističkim aktom. Iako je 2008. godine prvostepeno osuđen na 40 godina zatvora, Vrhovni sud u Prištini ga je samo godinu dana kasnije oslobodio usled „nedostatka dokaza“.
Pogled redakcije portala SRPSKI UGAO
Dan danas, Livadice ostaju simbol sistemske nepravde. Činjenica da su ubice slobodne, uprkos jasnim tragovima i međunarodnom prisustvu, ostavlja neizbrisivu mrlju na obrazu svetske zajednice. Dve decenije kasnije, porodice žrtava i dalje čekaju istinu, dok tišina sudova glasno poručuje da za ovaj zločin niko nikada nije odgovarao.
Piše: Petar Nikolajev
