Tokom Velikog rata, pod padinama Kosmaja, srpska vojska nastoji da uspori austrijski napad koji pritiska celu liniju. U rano jutro naređeno je povlačenje kako bi se smanjili gubici. Dok jedinice napuštaju položaj, dvojica artiljeraca ostaju kraj topova. Lazar Čokić i Jakov Šarčević odbijaju da odstupе i nastavljaju dejstvo sa položaja.
Vest o njima brzo se širi kroz redove, a Čokić – nišandžija iz Kovačevca, stoji nepomičan i gleda ka svom selu. Šarčević stoji uz njega, ne znajući da li ga tu drži inat, drugarstvo ili osećaj dužnosti. Njih dvojica pucaju kao cela baterija i drže položaj koji je već bio napušten. U jednom trenutku granata pada pravo pod noge. Zemlja se razletela na sve strane, ali nije eksplodira. Kratka tišina prekida udare. Čokić briše prašinu sa obraza, pogleda Jakova i kaže kroz poluosmeh: „Obukla nas majka u zmijsku košuljicu.“
Njihova upornost podiže artiljerce koji se vraćaju na liniju. Major Matić prilazi i grli ih kao saborce koji su izdržali nemoguće. Austrougarske jedinice usporavaju i povlače se pod vatrom koja se ponovo oživljava. Tog dana Kosmaj ostaje pod srpskom kontrolom, a Čokić dobija Karađorđevu zvezdu.
Posle rata, Čokić se vraća u selo sa medaljom na grudima. Na putu mu u susret dolazi dete. Mrak se spušta dok prolazi poznatim stazama. Dečak mu prilazi i staje pred njega. „Dobar veče. Čiji si ti?“ pita Lazar, ne prepoznajući ga. „Pa tvoj. Ja sam tvoj sin Bojan.“ Te reči ga zaustavljaju kao udar. Ratnik koji nije ustuknuo pred austrijskom vatrom tada ne uspeva da zadrži suze.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ovakve priče podsećaju koliko je Srpski narod umeo da izdrži i kad se činilo da nema snage za još jedan korak. U njima je sabrana volja, prkos i istina o tome ko smo bili i šta smo umeli da sačuvamo. Ove trenutke ne smemo prepustiti zaboravu. Zato što jedan narod bez korena je kao drvo koje umire.
Piše: Stefan Bogdanović
