Постоји једно становиште које феминизам и пуританство (у колоквијалном смислу) деле. То је негативан однос према импулсу жене да се свиди телесно, као материјална и сексуална пројава свог пола и своје личности.
Феминизам одбацује идеју о мушкарцу као центру око кога се окреће свет жене. „Баш ме брига шта мушкарци желе“ омиљена је фраза „оснажених“. Оне са гадљивим сажаљењем гледају на жене које чезну да се допадну мушкарцима.
Високоморална перспектива, са друге стране, одбацује тело и искушењу тела супротставља религиозни идеал чистоте, одржавајући на тај начин равнотежу са оним аспектом људскости који је условљен природом, те делује конструктивније од феминизма који подстиче деструктивну конфронтацију полова.
Прошло је неколико година откад су ме неки драги људи добронамерно упозорили да ме нико неће схватати озбиљно ако наставим да се сликам „онако“.
Претпоставка да своје тело показују само жене које не могу ничим другим да се похвале одржава се, као свака предрасуда, захваљујући чињеници да је у великом броју случајева тачна.
Међутим, ја нисам хтела да правим маску за јавност зато што сам се плашила да ће моје мане, заправо истина о мени, као оштри језици увек да палацају за мном.
Одлучила сам да направим место за себе овакву, и успела сам у томе. То није нарочито високо место, али знам да није под хипотеком, да није стечено друштвеном мимикријом него да заиста припада мени.
Када ми је, такође пре неколико година, често сам препричавала ту анегдоту, уредница програма једне београдске културне установе у лице рекла како мисли да ја нисам написала своју књигу, помислила сам да моји романи вероватно никада неће добити већи комплимент. До сада и нису, а речено је много дивних ствари о њима.
Никад нисам желела да ме људи схватају озбиљно, него да ме виде јасно, и нисам била спремна да се одрекнем дела себе како бих стекла репутацију која ми не пристаје.
„Све док не изгубите добар глас Ви не схватате какав је то терет и шта је у ствари слобода.“
