Kada danas čujemo reč „carinik“, pomislimo na službenika na granici. Kada čujemo „farisej“, pomislimo na licemera. Ali, u Palestini tridesetih godina, ove reči su imale sasvim drugačiju težinu. Hristova priča o ova dva čoveka u hramu (Luka 18) nije bila samo verska pouka, već društveni šok. Da bismo je razumeli, moramo znati ko su oni zapravo bili.
Biti carinik u to vreme značilo je biti na samom dnu društva. Oni nisu bili obični činovnici, već zakupci poreza koji su radili za okupatora. Platili bi Rimu unapred, a onda od sopstvenog naroda otimali znatno više. Za Jevreje, carinik je bio trostruki izgnanik: politički izdajnik koji finansira tuđu vojsku, ekonomski pljačkaš i verski nečist čovek. Bili su izopšteni iz sinagoga, njihov novac je smatran prljavim, a na sudu su bili izjednačeni sa razbojnicima. Carinik je bio čovek koji je prodao dušu za profit.
Nasuprot njemu stajao je farisej. Danas ta reč ima negativan prizvuk, ali tada su oni bili moralni stubovi društva. Ime im znači „odvojeni“. Odvajali su se od svega nečistog kako bi revnosno čuvali Mojsijev zakon. Uveli su stotine pravila da bi zaštitili veru od utapanja u rimsku kulturu. Narod ih je poštovao kao čuvare identiteta i najsvetije ljude zajednice.
I sada, zamislimo scenu: u Hram ulaze moralna gromada i društveni otpadnik.
Farisej staje napred, siguran u sebe. Njegova molitva je zapravo izveštaj o uspehu. On ne traži ništa, on nabraja svoje vrline: posti, daje desetak, nije kao „ostali ljudi“, a naročito ne kao taj carinik iza njega. On je „ispravan“ i veruje da mu Bog duguje priznanje.
Carinik stoji daleko. Ne sme ni oči da podigne. On zna ko je i šta je. Zna da ga društvo prezire i da je po Zakonu kriv. Nema spiska dobrih dela. Ima samo svest o svojoj promašenosti i vapi: „Bože, milostiv budi meni grešnome“.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Hristov zaključak je bio skandalozan za to vreme. Carinik je otišao kući opravdan, a ne farisej. Zašto?
Zato što je farisej bio zarobljen u gordosti, premda moralno „čist“. On nije razgovarao s Bogom, već sa sobom. Carinik, iako ogrezli grešnik, doneo je pred Boga jedino što je imao – iskreno, slomljeno srce.
Piše: Petar Nikolajev
