U Beču, gradu koji je decenijama slovio za raskrsnicu kultura i simbol evropskog suživota, školska 2024/25. godina donela je istorijsku promenu. Prema zvaničnim podacima u obaveznim školama glavnog grada Austrije – osnovnim, srednjim, specijalnim i strukovnim od oko 112.600 đaka, najveću grupu čine učenici islamske veroispovesti, njih čak 41,2%. Na drugom mestu nalaze se hrišćanske denominacije sa ukupno 34,5%, pri čemu rimokatolici čine 17,5%, pravoslavni 14,5%, a evangelički vernici 1,7%. Gotovo četvrtina učenika, tačnije 23% izjasnila se da ne pripada nijednoj veri.
Ove brojke prvi put u istoriji Beča jasno pokazuju da deca migrantskog porekla postaju većina u školskim klupama. Time se pred očima austrijske javnosti otvara pitanje identiteta i vrednosti na kojima počiva društvo. Dok jedni naglašavaju multikulturalnost i raznovrsnost, drugi upozoravaju da je pred državom izazov kako obezbediti jedinstvene norme ponašanja i poštovanje zakona.
Zabrinutost dodatno podstiču događaji iz poslednjih meseci. Austrijske bezbednosne službe razotkrile su planiran napad na koncerte u Beču, inspirisan ideologijom Islamske države, dok je u Villachu zabeležen krvavi napad nožem iza koga je stajao mladić migrantskog porekla. Iako su to pojedinačni slučajevi, oni pokreću ključno pitanje, da li se kroz škole, društvene mreže i zatvorene zajednice odvija proces prikrivene radikalizacije?
Zašto je sve ovo važno? Zato što Austrija danas stoji pred dilemom kako garantovati slobodu veroispovesti, a istovremeno onemogućiti širenje šerijatskih normi koje su u suprotnosti sa evropskim zakonodavstvom. Nastavnici i roditelji sve češće ukazuju na praktične probleme od odbijanja muslimanskih devojčica da učestvuju u fizičkom vaspitanju do pritisaka da se u učionice uvedu posebna verska pravila.
Pogled redakcije portala Srpskog ugla
Beč, nekada simbol slobode i bezbednosti, više ne liči na grad kakvim ga je Srbija zamišljala. Umesto slike otvorenosti i sigurnosti, danas pred našim očima niče grad podela, nesigurnosti i strepnje. Beč više nije ono što je bio, a pitanje je da li će ikada i biti.
Piše: N. Stojanović
