Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918 i njihovih potomaka i poštovalaca iz Novog Sada čuva sećanje na Luja Lovrića, koji je bio vojnik u Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji i oficir Vojske Кraljevine Srbije. Hrvat po nacionalnosti, kao dobrovoljac u srpskoj vojsci izgubio je oba oka u bici protiv Bugara kod Dobrudže 1916. godine.
-Lovrić je za svoje žrtve i podvige kao vojnik, vanredno unapređen u čin kapetana. Uvek se predstavljao kao Lujo Vitez Lovrić, zbog toga što je bio nosilac ordena Viteza Кarađorđeve zvezde. Bio je prvi ađutant regenta
Aleksandra Кarađorđevića u Кraljevini SHS. Svojih 29 odlikovanja zaveštao je Vojnom muzeju u Beogradu, gde se ona i danas čuvaju. Bio je i dugogodišnji predsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912 -1918. godine Кraljevine Jugoslavije. Umro je 1986. u rodnoj Crikvenici – navode u Udruženju.
Zanimljivo je da je Lovrić u Prvi svetski rat ušao kao austrougarski potporučnik i borio se na Istočnom frontu. Čim je pronašao pogodan trenutak na frontu u Galiciji, prebegao je Ruskoj imperatorskoj armiji. Aprila 1916. godine se priključio Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji u Odesi, koja je poslata na front u Dobrudži, gde je ranjen i izgubio oba oka.
Zbog iskazane hrabrosti, Orden Svetog Đorđa IV stepena mu je uručila velika kneginja Jelena Petrovna Romanov, supruga velikog kneza Ivana Кonstantinoviča i kćerka kralja Petra I Кarađorđevića. Nikada Lujo Lovrić nije zaboravio ovaj susret, jer je kneginja Jelena Petrovna plakala.
„Visočanstvo, ja sam svjestan svoje žrtve, i to je sitnica od onoga što je naš cjelokupni narod dao i što će dati do konačnog oslobođenja i ujedinjenja”, rekao je tada Lujo kneginji.
U pismu majci u kom joj je rekao za svoje rane, napisao je: „Majko! Nemoj da plaču oči tvoje za oči moje kad ne plačem ja. Nemoj da se bojiš za budućnost moju kad se ne bojim ja. Jer, znaj, budućnost je moja u budućnosti ujedinjenog naroda našeg. U njegovoj sreći, biće i moja sreća“
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Lujo Lovrić je napisao romane „Suzna jesen“ i „Kroz snegove i magle“, kao i više pesama i pripovedaka. Možda je njegova najpoznatija pesma „Balada o Vitezu“ za koju je muziku napisao čuveni kompozitor Žarko Petrović. Sam Petrović setio se reči koje mu je Lovrić uputio na prvom susretu: „Milo mi je. Ja sam napisao roman ‘Suzna jesen’. Znači, braća smo po duši. Vi ste Srbin, a ja Hrvat. Eto braća, braća smo i po krvi. Upamtite to!“
Piše: Siniša Kostić
