Sećanje na Holokaust, najveći zločin u istoriji čovečanstva, ubrzano bledi iz javne svesti. Šest miliona ubijenih Jevreja, sistematski istrebljenih pre manje od devedeset godina više nije čvrsto uporište evropske savesti. Mladi sve češće ne poznaju ni osnovne istorijske činjenice, spomenici se zapuštaju, a kultura sećanja slabi pod pritiskom novih ideologija i komercijalizacije svakodnevice.
U Francuskoj gotovo polovina mladih od 18 do 29 godina nikada nije čula za Holokaust. Na nemačkim univerzitetima postoje samo dve profesure posvećene isključivo proučavanju Holokausta. Istoričar Jan Gerber u knjizi „Nestajanje Holokausta“ (Edicija Tiamat, Berlin 2025) ukazuje da ovaj proces nije slučajan. Neposredno posle 1945. godine Holokaust je već bio potisnut iz javnog prostora, da bi se sedamdesetih vratio u središte istorijske rasprave. Danas ga ponovo potiskuju različite struje, desnica koja ga doživljava kao prepreku novom nacionalizmu, postkolonijalni teoretičari koji ga svode na nastavak kolonijalizma, levi krugovi koji ga poistovećuju sa savremenim sukobima, kao i oni koji su parolu „Nikad više!“ pretvorili u isprazan slogan bez konkretnog sadržaja.
Holokaust je bio zločin bez racionalne koristi, nije donosio teritoriju ni profit, već je predstavljao sistematsko uništenje radi samog uništenja. Upravo ta radikalna besmislenost čini ga teškim za razumevanje, ali i podložnim relativizaciji u vremenu brzih poruka i površnog znanja.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Istovremeno slabi kultura pamćenja. Spomenici i mesta stradanja ostaju bez adekvatne brige, komemoracije se svode na formalnost, a istorijska svest ustupa mesto potrošačkom mentalitetu. Kada nestanu poslednji svedoci i izblede poslednji tragovi, pitanje više nije samo šta je zaboravljeno, već kakve posledice može imati društvo koje izgubi vezu sa sopstvenim najtežim iskustvom.
Piše: Stefan Stojanović
