Kada se pogleda kroz prizmu istorije, postoji nit koja povezuje različite ideološke pokrete 20. i 21. veka – od boljševičkog terora do savremenog liberalno-levog aktivizma. Naizgled su udaljeni, različitih slogana i parola, ali jedno im je zajedničko, odnos prema Crkvi i tradiciji. Bilo da je reč o Lenjinu, Staljinu, Titu ili Hitleru, koji je i sam u ideološkom smislu bio proizvod levog socijalističkog miljea – svima njima je zajedničko to da su progonili Crkvu, gušili slobodu vere i nastojali da društvo oblikuju prema viziji „novog čoveka“.
Lenjin je rušio hramove, Staljin je sveštenike slao u Gulag, Tito je kontrolisao crkvenu hijerarhiju i potiskivao njen uticaj, dok je Hitler, iako posthumno pretvoren u desničarski simbol od strane neupućenih levičara u praksi sprovodio tipično levičarsku politiku društvenog inženjeringa i potpunog potčinjavanja duhovnog života državi. Njegov „nacionalni socijalizam“ bio je oblik državnog kolektivizma, a ne slobodnog patriotizma. Crkva je i tada bila neprijatelj, jer je predstavljala moralnu vertikalu koju sistem nije mogao kontrolisati.
Danas, osamdeset godina kasnije, Evropa ponovo pokazuje iste reflekse. Savremeni levičari, okupljeni pod zastavama „liberalizma“ i „progresivnih vrednosti“, ne koriste logore i deportacije, ali koriste društveni pritisak, medijski linč, zakonske zabrane i ideološku stigmatizaciju. Tradicionalne vrednosti, porodični modeli, pa i verski identitet ponovo se tretiraju kao prepreka „novom poretku“. Promovisanje LGBT ideologije, radikalni feminizam i agresivni antinacionalizam postali su oruđa za potiskivanje svega što asocira na veru, porodicu i identitet naroda.
U tom kontekstu, izveštaj iz arhiva „Erzdiözese Salzburg“ ima posebnu težinu. Povodom osamdesete godišnjice oslobođenja od nacističke vlasti, otkriveno je da je polovina sveštenika u toj nadbiskupiji u prvoj godini nakon „Anšlusa“ imala zabranu propovedanja, jer su se u svojim besedama kritički odnosili prema režimu. Mnogi su potom bili prognani, neki završili u koncentracionim logorima, a pojedini i izgubili život. Hitlerov sistem nije mogao da podnese Hristovu reč, baš kao što ni današnji liberalno-levi ideološki sistemi ne mogu da podnesu slobodu misli koja nije njihova.
I dok su se tada sveštenici kažnjavali „Gau-progonstvom“, danas se ljudi kažnjavaju društvenim izopštavanjem. Ko se ne uklapa u matricu „moderne ideje“ i „ljudskih prava“, biva proglašen za ekstremistu, konzervativca, homofoba, klerofašistu. U Nemačkoj i drugim evropskim parlamentima danas sede političari čije su porodice bile deo nacističkog aparata i upravo oni najglasnije drže moralne pridike narodima koji brane svoje pravo na identitet i veru. Isto je i sa pojedinim evropskim diplomatama koje danas sa visine, drže pouke Srbiji o „demokratiji“, iako nose prezimena koja su pre osamdeset godina bila sinonim za ideološku poslušnost Rajhu.
U Srbiji, pak, isti obrazac ponovo vidimo. Oni koji predvode proteste i finansiraju kampanje protiv Srpske pravoslavne crkve, mahom su potomci nekadašnjih crvenih partijskih funkcionera iz „kruga dvojke“, ljudi koji su i tada, kao i sada njihovi potomci, smatrali da crkva treba da ćuti, a sve srpsko da se izbriše. Napadi na patrijarha, ismevanje vere i pokušaji da se SPC izbaci iz javnog života nisu ništa drugo do nastavak starog projekta samo pod novim, „evropskim“ parolama.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Iako se epohe menjaju, suština ostaje ista, oni koji žele potpunu kontrolu nad društvom uvek počinju napadom na Crkvu. Bilo da su nosili crvene zastave, svastike ili zastave duginih boja i evropske unije, cilj je uvek isti, da se čovek odvoji od Boga, da mu se oduzme moralno uporište i nametne „novo evanđelje“ poslušnosti i uniformnosti. Zato današnje patriote, koje brane veru, porodicu i identitet, nisu naslednici Hitlera – već naslednici onih sveštenika, progonjenog i stradalog naroda koji je uprkos pretnjama i zabranama, nastavio da govori istinu.
Piše: Nina Stojanović
