Nekada su glavni urednici novina sopstvenu čast, ali i život morali da brane i oružjem. Jedan od takvih slučajeva dogodio se 1905. godine, kada je vlasnik i urednik lista „Opozicija“, Živojin S. Veličković, zbog novinskog teksta izazvan na dvoboj pištoljima.
Veličković je važio za odanog prijatelja ubijenog kralja Aleksandra Obrenovića. Posle Majskog prevrata nije promenio stranu. „Opozicija“ je oštro napadala novu dinastiju i oficire zaverenike koji su došli na vlast. U jednom od tekstova urednik je optužio oficire da su „uzeli svu vlast u svoje ruke, zauzeli komandantska mesta u vojsci i preuzeli policijsko špijunski aparat“, uz poruku da čak „i najveća budala može postati ministar“ ako ima zaštitu zaverenika.
Te reči nisu ostale bez odgovora. U tekstu „Mundir i špijunaža“ Veličković se osvrnuo na poreklo i ratni put pukovnika Pavla Jurišića Šturma, uglednog oficira srpske vojske nemačkog porekla. Aluzije na njegovu lojalnost Srbiji dočekane su kao težak udar na oficirsku čast. Šturm je na Terazijama javno napao Veličkovića, a uskoro je stigao i formalni poziv na dvoboj.
Prema tadašnjim pravilima vojne i građanske časti, dvoboj je trebalo da razreši spor koji je iz novinske kolumne izrastao u pitanje ugleda cele oficirske kaste. Mesto je izabrano van gradske gužve, na tada još uvek pustom Banovom brdu. U dogovoreno vreme 16. marta 1905. godine, obojica su sa sekundantima i lekarima stali jedan naspram drugog, na propisanoj udaljenosti. Posle brojanja, povukli su oroz.
Oba metka su promašila. Zvanično, dvoboj je završen „časno i bez krvi“, ali posledice po Veličkovića nisu bile bezazlene. Pod pritiskom oficirskih krugova i strahujući od novih odmazdi, urednik „Opozicije“ ubrzo napušta Srbiju. List zadržava dotadašnju oštru uređivačku politiku, ali vlasnik i čovek koji je svojim potpisom potpalio spor, odlazi u tišinu političke emigracije.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Priča o duelu na Banovom brdu danas deluje kao epizoda iz nekog drugog sveta. Ipak, ona jasno pokazuje koliko je tada jedno novinsko slovo moglo da zaboli i koliko je visoka bila cena javne reči. Danas se uvrede dele olako, anonimno i bez posledica. Tada je urednik zbog teksta morao da stane ispred cevi. Ne prizivamo povratak na dvoboje, ali podsećamo da novinarska reč i danas treba da nosi odgovornost, hrabrost i spremnost da se za izrečeno stane, ako ne na crtu, onda bar čvrsto iza sopstvenog potpisa.
Piše: Nina Stojanović
