Prošle su tačno 23 godine otkako je utihnula najlepša srpska šansona. Dragan Stojnić, rođen kao Đorđe, preminuo je 19. marta 2003. u Beogradu nakon teške bolesti u 65. godini života. Beograđanin po rođenju (10. novembar 1937.), koji počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, ostavio je neizbrisiv trag približivši domaćoj publici duh francuske muzike.
Detinjstvo i mladost oblikovali su gradovi poput Banje Luke, Sarajeva i Skoplja. Tamo je studirao francuski i romanske jezike, mada indeks nije krunisao diplomom. Pre nego što je muzika postala primarna, radio je kao spiker i režiser na Radio Sarajevu, dok je prve pevačke korake napravio uz ansambl „Prijatelji“. Pobeda u Kraljevu 1964. godine najavila je veliku karijeru, a tri uzastopna trijumfa na Opatiji od 1965. do 1967. potvrdili su lidersku poziciju na tadašnjoj estradi.
Srednji muški glas (između visokog tenora i dubokog basa) i specifična interpretacija doneli su mu nadimak „jugoslovenski Šarl Aznavur“. Pored nastupa u prestižnoj pariskoj Olimpiji, stvorio je antologijske hitove poput „Bila je tako lepa“ i „Jedna gitara hiljadu snova“. Glasom je obojio i ostvarenje „Moj brat Aleksa“, a tradicionalni osmomartovski koncerti u Domu sindikata postali su kultno mesto okupljanja ljubitelja njegove muzike.
Tokom sedamdesetih godina napušta scenu i posvećuje se radu u turizmu. Sudbina je odredila da premine istog dana kada je bila sahrana njegove majke, ostavljajući iza sebe nasleđe koje i danas odiše neprolaznom elegancijom.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Njegov glas se i danas sluša sa ogromnom emocijom. Bio je to pravi gospodin naše šansone koji je duh Pariza doneo u naše dnevne sobe. Ostao je upamćen kao umetnik čija interpretacija nikada ne bledi, čuvajući status neprevaziđenog majstora domaće muzičke scene.
Piše: Stefan Bogdanović
