Voditelj televizije KTV, Aleksandar Dikić, priveden je nakon emitovanja emisije u kojoj je govoreći o smeni vlasti i odgovornosti najviših državnih funkcionera, izgovorio rečenicu: „Kada ga budemo streljali, da mu stavimo povez na oči.“ Nakon zadržavanja Dikić je pušten da se brani sa slobode, što je on i deo javnosti protumačio kao dokaz da „krivičnog dela nema“. U pravnom smislu, takav zaključak nije utemeljen.
Spornu izjavu Dikić je izrekao u javnom programu KTV, pred kamerama u kontekstu političke rasprave. Snimak je sačuvan, javno dostupan i sadrži jasno prepoznatljivog adresata. Upravo taj javni kontekst daje izjavi pravnu težinu.
Kako za Srpski Ugao navodi pravni stručnjak Instituta „Srpski most“ iz Malmea, „nije presudno kako govornik naknadno objašnjava svoju izjavu, već šta je tačno izgovoreno i kako to objektivno zvuči u javnom prostoru“. Po njegovim rečima formulacija o streljanju konkretnog državnog funkcionera ne spada ni u političku kritiku, ni u novinarsku analizu, niti se može opravdati kao metaforički govor.
U Krivičnom zakoniku Republike Srbije, javno pozivanje na nasilje ili nasilnu promenu ustavnog poretka predstavlja krivično delo. Za postojanje osnovane sumnje nije neophodno da nasilje bude izvršeno. Dovoljan je sam javni poziv. „Pravo reaguje već na reč koja normalizuje ili priziva nasilje, jer je reč u takvim situacijama prvi korak“, ističe sagovornik iz „Srpskog mosta“.
Zbog toga je dodaje, netačno svoditi postupanje državnih organa na „medijske interpretacije“ ili politički pritisak. U ovom slučaju postoji konkretan javni iskaz, zabeležen na snimku, koji ima pravni značaj i zahteva proveru nadležnih organa.
Kako bi reagovale Nemačka i Francuska
Uporedna praksa dodatno pokazuje ozbiljnost izgovorenog. U Nemačkoj javni medijski poziv na streljanje ili pogubljenje kancelara ili predsednika bio bi tretiran kao javno pozivanje na krivično delo i kao pretnja ustavnom poretku. Postupak bi podrazumevao hitnu istragu i krivični proces, bez rasprave o slobodi govora, jer nemačko pravo jasno razlikuje politički govor od poziva na fizičko nasilje.
Slično važi i za Francusku. Javna izjava u medijima koja normalizuje ili predlaže pogubljenje predsednika Republike bila bi kvalifikovana kao teško krivično delo protiv državnog autoriteta i javne bezbednosti. „U oba sistema ključno pitanje nije ko govori, već šta je izrečeno i u kom javnom kontekstu“, navodi pravnik Instituta „Srpski most“.
Puštanje Aleksandra Dikića da se brani sa slobode procesna je odluka, a ne sudska presuda. Do nje dolazi kada prestanu razlozi za zadržavanje ili pritvor. U ovom slučaju video-snimak sa izjavom je već obezbeđen, identitet je poznat i ne postoji realna opasnost od bekstva ili uticaja na dokaze.
„To što se neko brani sa slobode ne znači da krivično delo ne postoji. To znači samo da nema osnova da mu se u toj fazi ograničava sloboda“, objašnjava sagovornik iz „Srpskog mosta“. Izjava advokata da „nema krivičnog dela“ predstavlja stav odbrane, a ne odluku suda. Postupak se može nastaviti, biti prekvalifikovan ili obustavljen, ali puštanje na slobodu nije oslobađajuća presuda.
Drugim rečima, puštanje ne znači oslobađanje, kao što ni proces ne znači presudu. To je razlika koju mediji često, namerno ili nenamerno, prećutkuju. Upravo ta razlika je ključna za razumevanje slučaja u kojem javna reč prelazi granicu političke polemike i ulazi u zonu pravne odgovornosti.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Aleksandar Dikić nije uputio novinarsku kritiku, već je svesno prešao dozvoljenu granicu javnog govora – rečenica „Kada ga budemo streljali, da mu stavimo povez na oči“, izgovorena pred kamerama, nije lapsus niti metafora, već brutalna normalizacija političkog nasilja. Time se odgovornost ne može prebaciti ni na „kontekst“, ni na „slobodu govora“, jer biti novinar i voditelj podrazumeva svest o težini izgovorene reči. Dikićev pokušaj da se naknadno prikaže kao žrtva progona zanemaruje suštinu problema – u demokratskom društvu postoji dijalog, a ne pozivi u streljačke vodove.
Piše: Nina Stojanović
