Dvadeset pet godina posle 5. oktobra predlažemo da taj datum postane Dan primirja Srba, trezveno sećanje koje opominje i spaja. U evropskoj praksi 11. novembar obeležava se tišinom i porukom „nikad više“ ratnom nasilju – to nije dan pobednika, već civilizacijski ritual koji u prvi plan stavlja žrtve, pouke i odgovornost. Po istom obrascu 5. oktobar bi u Srbiji bio dan „nikad više“ unutrašnjem razaranju države i društva, bez romantizacije i bez revanšizma, sa jasnim naglaskom da se politički sporovi ne rešavaju paljevinom institucija, pljačkom kulturnog i državnog dobra, niti tutorstvom spolja. Takav okvir otvara prostor za tri stvari koje nam nedostaju – mirnu hroniku onoga što se dogodilo, zajedničku pouku za buduće naraštaje i obavezu da se slične scene nikada ne ponove.
Za jedan deo građana 5. oktobar bio je „doba nade“ i mladalački zanos. Za drugi i veći deo, bio je školski primer „obojene“ revolucije, sa izrazitim spoljnim uplivom i skupo plaćenim iluzijama. Tada se mnogima činilo da energija ulice može zameniti institucije, danas 25 godina kasnije znamo koliko nas je to koštalo.
U Beogradu su toga dana gorele državne zgrade, zabeleženi su upad i paljenje u RTS-u, sukobi sa policijom, prekid programa, požari i pljačka. Procene učesnika variraju od desetina hiljada oko Skupštine do više stotina hiljada po širem gradskom području, ali broj prisutnih ne menja karakter onoga što je usledilo – normalizaciju bezakonja kao sredstva politike. Zabeleženi su i gubici života i više desetina povređenih.
Zapad je tada snažno uticao na tok događaja, to danas više i nije tajna. Time se ne proglašavaju krivcima svi koji su izašli na ulice, ali se vidi da je pravac bio postavljen izvan Srbije. Posledice su bile brze i bolne – izručenje Slobodana Miloševića, stihijske „reforme“, uništenje ekonomije, slabljenje odbrane i lom institucija.
Zato državi treba datum na kome ne merimo ko je bio „u pravu“, već šta je bilo pogrešno – paljevina institucija, pljačka kulturnog i državnog dobra i nasilje. To nije politika, već opomena i poruka mlađima koji 2000. godinu ne pamte, kao i da promene bez plana i bez suvereniteta mogu biti samo na štetu Srba, a korist zapada.
Ne zbog izjednačavanja krivice, nego zbog preuzimanja odgovornosti. Dan primirja nije dan pobednika i poraženih, nego dan kada društvo govori sebi – „nasilje i pljačka nisu politika, država i simboli države nisu legitimna meta“.
Obeležavanje 5. oktobra kao Dana primirja Srba trebalo bi da bude dostojanstveno i obrazovnog karaktera u podne bi čitava zemlja zastala u jednom minutu tišine, dok bi Skupština i javni servis otvorili vrata građanima uz jasno izložene činjenice o šteti i naučenim lekcijama. U gradovima i opštinama organizovale bi se javne tribine o greškama tranzicije, bez parola i naknadnih mitova kako bi se razdvojile legitimne političke rasprave od nasilja nad državom. Škole i fakulteti bi kroz posebne programe građanskog vaspitanja podvukli osnovnu poruku – institucije se brane, a ne pale, promene se vode planom i odgovornošću, a ne euforijom i silom.
Mladi koji danas stiču pravo glasa, a ne pamte 2000. godinu, njima dugujemo jasnu poruku – da današnji dan nije doneo slobodu, već godine podela i zastoja. Umesto obnove institucija usledilo je njihovo potcenjivanje, a umesto napretka, smo naučili da promena bez plana i suvereniteta završava u tuđim interesima. Shvatimo li to, sutra nas neće zavesti prazne parole.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Na strani smo srpske državnosti. To pretpostavlja i trezveno poštovanje prema onima koji su je branili u teškim vremenima, bez idolopoklonstva i bez amnezije. Ako je Evropa umela da sopstveni ratni kraj pretvori u tiho „nikad više“ – možemo i mi 5. oktobar da pretvorimo u dan sećanja koji spaja, a ne razara. To je mera zrelosti.
Piše: Nina Stojanović
