Na današnji dan 28. marta 1824. godine, rođen je Aleksije Radičević u Slavonskom Brodu, momak koji će pod imenom Branko postati najlepše i najtužnije lice srpske poezije. Dok je u Sremskim Karlovcima pod Fruškom gorom sa drugovima pevao i sanjao velike dane, u sebi je već nosio seme bolesti koja će ga ubiti pre tridesete.
Pesma „Đački rastanak“ i danas odzvanja kao himna slobode. U njemu se slavi radost đačkih dana i igre na livadama. Branko je tada bio pun života, baš kako su ga pamtili savremenici. Pisao je na narodnom jeziku, prateći viziju Vuka Karadžića, pa je njegova prva zbirka „Pesme“ 1847. godine odjeknula kao pobeda nove srpske književnosti.
Ipak, iza te radosti krila se senka tuberkuloze koja mu je još u detinjstvu odnela majku. Ista bolest pratila ga je u Beč, gde je studirao pravo, a potom i medicinu, uzalud nadajući se izlečenju. Unutar Vukovog kruga upoznao je Minu Karadžić, talentovanu slikarku i zvezdu bečkog društva.
Između njih se rodila duboka ljubav koju Branko nikada nije javno priznao. Poštovanje prema Vuku i svest da mu bolest ne ostavlja vremena za brak držali su ga po strani. Legenda kaže da joj je, dok je spremala kafu, u trenutku ispevao pesmu „Pevam danju, pevam noću“ i upisao je u spomenicu, želeći da je „digne međ zvezdice“. Mina je kasnije naslikala njegove portrete i čuvala uspomenu na njega, dok je Branko do smrti držao njen portret kao jedinu dragocenost.
Veselosti je pred kraj života ustupila mesto duboka tuga, zabeležena u stihovima „Kad mlidijah umreti“. Reči o žutom lišću koje više nikada neće ozeleneti najavile su kraj srpskog velikana. Jula 1853. izdahnuo je u Beču sa nepunih 29 godina. Sahranjen je daleko od svog Stražilova, sve dok 1883. srpska omladina nije organizovala veličanstven prenos kostiju, ispunivši mu pesničku želju.
Danas na Stražilovu svake godine živi „Brankovo kolo“, gde mladi stvaraoci nastavljaju njegov duh. Branko Radičević nije stigao do tridesetog rođendana ni mirne starosti, ali je uspeo da uhvati čistu radost mladosti i bol njenog prolaska, ostavivši stihove koji i dalje zvuče kao da su pisani juče.
Piše: Stefan Bogdanović
