Tog 26. marta 1984. godine, u kasno popodne, Branko Ćopić popio je kafu u hotelu „Moskva“, častio konobare i rekao: „Imam veliki razlog…“ Zatim je otišao na most preko Save, leđima okrenut zgradi na kojoj je pisalo TITO, i skočio.
Iza njega je ostao samo oproštajni krik:
„Zbogom, lijepi i strašni živote!“
Rođen 1. januara 1915. u selu Hašani kod Bosanske Krupe, Branko Ćopić odrastao je bez oca. Vid je umro od španske groznice kad je Branko imao 4 godine. Odgajali su ga majka Soja, deda Rade i stric Niđo – srpski dobrovoljac tokom Prvog svetskog rata. Uz vatru u kući slušao je ratne priče i narodna predanja, a prvu knjigu pročitao je još u trećem razredu. Bila je to knjižica o Servantesu iz Don Kihota, dok je već sa četrnaest godina objavio prvu priču u dečjem časopisu „Venac“.
Posle drugog svetskog rata osvojio je celu državu toplim humorom, ironijom i ljubavlju prema običnom čoveku. Deca su ga obožavala zbog Ježeve kućice, Orlova koji rano lete i Magarećih godina, a odrasli su čitali Prolom, Gluvi barut, Baštu sljezove boje i Doživljaje Nikoletine Bursaća.
Njegov humor bio je oružje, ali i teret. Kritikovao je birokratiju i laž, pa je platio cenu. Bio je pod stalnom prismotrom službi bezbednosti, a mnogi prijatelji su ga se klonili iz straha.
Godine 1951. venčao se sa Bogdankom Cicom Ilić. Živeli su u Beogradu, gde je pod maskom večitog osmeha skrivao narastajući mrak. Duboko razočaran raspadom ideala i voljene zemlje, Branko je odabrao da taj kraj ne dočeka.
U oproštajnom pismu supruzi je napisao: „Sam je kriv za svoju smrt… Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu…“.
Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, a njegova supruga Cica osnovala je 1989. godine Zadužbinu Branka Ćopića, koja i danas dodeljuje prestižne nagrade za poeziju. Branko Ćopić, pisac koji je nasmejavao milione, sebe nije uspeo da spase. Ostao je simbol lepote i tuge jednog vremena, čovek koji je voleo život svim srcem, a ipak mu je rekao zbogom sa mosta.
Piše: Stefan Bogdanović
