Na prvi pogled deluje kao još jedan luksuzni motiv na brošu ili satu. Cartierov panter, međutim, nije izmišljen u marketinškom odeljenju. Nastao je iz nadimka, ljubavne veze i priče o ženi koja je u muškoj kući nakita dobila vlast kakvu tada skoro niko nije imao.
Belgijanka Žan Tusan u Parizu je nosila kapute od panterovog krzna, stan joj je bio prekriven kožama divljih mačaka, a karakter oštar i nezavisan. Luis Kartije zvao ju je Petite Panthère. U kuću je ušla oko 1913. godine, a 1933. postala je direktorka visokog nakita i na tom mestu ostala do 1970. godine.
Prvi trag stiže 1914. godine: Kartije naručuje ilustraciju „Dama sa panterom“, a iste godine šara kože od oniksa i dijamanata pojavljuje se na ženskom satu. Tri godine kasnije Tusan dobija etui sa prvom punom figurom pantera. Tek 1948. godine životinja silazi sa ravne površine: vojvoda od Vindzora naručuje za Volis Simpson broš na kojem panter čuči na smaragdu od 116,74 karata. Sledeće godine stiže još slavniji komad, na safiru od 152,35 karata. Tadašnja štampa je za izlog Kartijea napisala da je u njemu „atomska bomba“.
Do tada je takav nakit bio previše smeo za „pristojne“ udate dame. Panter je označavao slobodu, a ne poslušnost, pa su ga nosile žene koje nisu imale šta da dokazuju: vojvotkinja od Vindzora, Dejzi Felous, Barbara Haton, Marija Feliks.
U francuskom jeziku panthère pokriva i leoparda i crnog pantera, a Kartije decenijama prodaje upravo tu mešavinu elegancije i pretnje. Motiv i danas stoji uz kuću kao njen najprepoznatljiviji znak, ali priča iza njega nije o životinji, nego o ženi koja je nakit tretirala kao dokaz nezavisnosti.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
