Na svega nekoliko kilometara od evropskog kopna, ali duboko na afričkoj obali, nalaze se Seuta i Melilja – dva grada koja pripadaju Španiji i predstavljaju jedine kopnene granice Evropske unije sa Afrikom. Njihov položaj ponovo privlači pažnju zbog migrantskih pritisaka i političkih sporova Madrida i Rabata, ali koreni španskog prisustva sežu nekoliko vekova unazad. Kako navodi BBC na srpskom, istorija ovih gradova mnogo je starija od savremenih granica Maroka i evropskog kolonijalnog prodora iz 19. i 20. veka.
Seutu je 1415. godine zauzela Portugalija, želeći da kontroliše južnu stranu Gibraltarskog moreuza, trgovačke puteve i prilaze Atlantiku. Kada su se španska i portugalska kruna 1580. našle pod istim vladarom, grad je postepeno vezan za španski politički prostor. Posle obnavljanja portugalske nezavisnosti 1640. godine, Seuta je ostala uz Španiju, a Portugal joj je vlast Madrida formalno priznao Lisabonskim sporazumom iz 1668. godine. Španska vlast nad gradom, dakle, nije proistekla iz podele Maroka početkom 20. veka, već iz mnogo starijih borbi evropskih i severnoafričkih sila za kontrolu moreuza.
Melilju su 1497. godine zauzele snage Kastilje, svega pet godina posle pada poslednje muslimanske države na Pirinejskom poluostrvu. Grad je bio važan kao utvrđeno uporište nasuprot Andaluziji i zaštita pomorskih puteva od napada sa severnoafričke obale. Španija je tokom narednih vekova zaposela i nekoliko manjih tačaka: stene Velez de la Gomera i Alhusemas, kao i Čafarinska ostrva. Ove teritorije, poznate kao „mesta suvereniteta“, i danas su pod neposrednom upravom španske države, što potvrđuje i diplomatska prepiska registrovana uz Konvenciju UN o pravu mora.
Važna istorijska razlika često se gubi iz vida: Seuta i Melilja nisu bile deo Španskog protektorata u Maroku, uspostavljenog 1912. godine, jer su se već vekovima nalazile pod španskom vlašću. Kada je Maroko 1956. stekao nezavisnost, Madrid je predao teritorije protektorata, ali ne i ova dva grada. Španija se potom povukla iz Tarfaje, predala Ifni 1969. i napustila Zapadnu Saharu sredinom sedamdesetih, dok je Seutu, Melilju i okolna ostrva nastavila da smatra sastavnim delovima države.
Rabat, međutim, tvrdi da je reč o poslednjim ostacima evropskog kolonijalizma na afričkom kontinentu i zahteva njihovo vraćanje Maroku. Madrid odgovara da su oba grada bila pod evropskom vlašću pre stvaranja savremene marokanske države, da njihovi stanovnici imaju špansko državljanstvo i da učestvuju u političkom životu zemlje. Seuta i Melilja su 1995. dobile status autonomnih gradova, a španski zakon Seutu izričito određuje kao „sastavni deo španske nacije“, navodi se u njenom Statutu autonomije. One, za razliku od Gibraltara i Zapadne Sahare, nisu uvrštene na listu nesamoupravnih teritorija Ujedinjenih nacija.
Zbog toga spor nema jednostavno rešenje. Istorija pruža argumente Španiji, geografija ide u prilog Maroku, a strateški položaj gradova daje čitavom pitanju evropsku dimenziju. Seuta i Melilja danas nisu samo ostaci višestoljetne borbe za Sredozemlje, već spoljne granice Evropske unije, važne vojne tačke i jedan od glavnih pravaca migrantskog pritiska. Svaka kriza na toj granici zato istovremeno otvara tri pitanja – ko kontroliše ulazak u Evropu, dokle se prostire španski suverenitet i može li istorija stara više od pet vekova biti promenjena savremenim političkim zahtevima.
Piše: Nina Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
